ФИЈАСКО „Групе Зз“ – Архив

Колумбо прича да је приликом открића Кубе видео биљку памука и на њој стално у исто време једне чауре које тек дозревају, друге које су већ дозреле и отворене, и треће које су тек у цвету. – Таква биљка требало би да буде човек…Иво Андрић

Очигледно је, после неколико година постојања, да ово књижевно друштво или група – није успела, у основном. Да се организује на прави и најбољи могући начин, да је таворила у очекивању некаквог чуда. Чудо није дошло, на жалост, тако да – говорећи најотвореније – нема више разлога – убудуће – за уступање простора „Сазвежђа Заветина“ члановима те Групе, осим ове Архиве овде, која може бити – нећу рећи добар – некакав траг према бољем путу организовања у будућем времену. И у том смислу, нека се бог смилује српским писцима, кад је реч о начину еснафског организовања. У једној малој земљи, каква је Србија, била је велика непромишљеност правити – под некавом фирмом демократизације – више удружења књижевника, уситњавати фронт књижевног деловања. Ако сам и сам у томе учествовао, макар индиректно, нека ми бог опрости!
Али, како видим, код нас у Србије је то неизлечива бољка, у деобама, где не би требало да их буде. Али – срећан пут свима онима који воле деобе и у принципу да седе на више столица. Ја не верујем у тако нешто, као што ми је одвратно и свако и најситније гребаторство, јер…
Уверио сам се са „Групом Зз“ у ону горку мисао и искуство Ива Андрића: „Најјефтиније се продају даровити и способни људи, јер њих лукави купци највише траже, а они сами врло често нису ни свесни своје вредности. Ту треба тражити узрок многим од великих личних трагедија изузетних људи“.
Зашто сам ја оснивао „Групу Зз“(нисам одмах смео рећи „Ново Друштво СУЗ“)? Па не да бих скупљао писце и уметнике са некаквим сумњивим адресама, чудним биографијама, ексцентрике разних фела, већ тражећи оне стваралачке личности које јесу писци и уметници, али осим тога знају још нешто да раде можда и боље него свој основни посао. Као што је чинио пок. Михаило Петровић Алас. Чланство у том друштву Петровића, које сам ја желео да обновим, било је доживотно – ја то нисам ником обећао у „Групи Зз“, скупљајући чланство, срећом. И ту сам, изгледа, био једино у праву.
Ако се деси да поново правим неко удружење, или друштво, оно ће се звати ПАМУК, видети мото на почетку ове странице. Зашто? Зато. Чланство би било доживотно. И мислим да би било сасвим исправно да следим траг великог покојника, математичара Аласа, тј. да то Друштво не би смело да буде веће од једног мањег оркестра, то јест Петровићеве свирачке дружине. И наравно, преузео бих директнију одговорност – да сам бирам чланове ПАМУКА. Дакле, без пријављивања, без интернета, без било каквих рачуница…
У Београду, крајем августа 2015. М. Л.

 

ЛеЗ 0005206

Advertisements