Владимир Јагличић

Ал што певах

(Беседа на отварању Бранковог кола, 6. септембра 2013, у Сремским Карловцима)

Српска књижевност је више од литературе. Она није само потрага за лепом речју, већ и за смислом, опстанком, пореклом појединца и народа, везом између наизглед неповезаних светова, превазилажењем, чак и укидањем смрти. Зато је тежила саборном духу окупљања не само свог, већ и других народа и култура. Зар је случајност то што многи околни народи користе српски језик у свакодневном свом животу? То се не може прописати, већ говори о ванредним могућностима тог језика, од народског до академског. Таква пријемчивост је и могла изнедрити једну културу која се прелива ван своје просторне и бројчане ограничености, са уверењем да је управо она наш главни допринос себи и свету. То живота и кошта и вреди. Наша књижевност је, преко најбољих својих представника рано предосећајући физичку кончину тела и ограниченост материјалистичког погледа на свет, отварала поглед ка ширим и дубљим увидима. Бранко Радичевић се са својим књижевним делом лако може препознати у таквим, смелим, уверењима и тежњама:

И гусле ће у раку хлађану…
———————————–
…ал што певах неће у гроб сићи.

То је једна тврдокорност, истрајност, непоткупљивост. То је одрешитост хагеновски спаљених бродова иза себе, после које се мора што се мора. Можда је таква једна мисија немогућа, можда је илузија, али далеко стварнија од стварности.
Није ли и зато наша култура, преко својих најбољих представника, зрачила као најјачи стожер који је повезивао људе у најтежим временима, не дозвољавајући им да клону и предају се, чак и онда када су се сви путеви склапали у безизлаз. Тако је било пре Бранка, тако је било у Бранково време – и данас је тако. Он је пронашао ослонац у традицији поезије која, вековима, није била чак ни записивана – дакле у самом ваздуху који се, одједном, материјализовао као чисто злато. Зато су и многи његови стихови постали бесцен-благо, враћени као бисерови тамо одакле су потекли као сузе. Песник ће „у гроба“, као и гусле, али оно што одиста уме живети, завештано духу, остаће потпора и у најтежим искушењима. И ништа се ту није променило. Тамо где нам подижу неприродне границе, где измишљају нове историје, цркве, академије, језике, чак и народе, наша непоткупљива култура којој часно припада и вечно млади Бранко није се дала свакој рђи: нити је тражила плату за свој труд, нити је икада одустала од онога што јој се чинило најпречим задатком – да облагорођује сопствен духовни простор, заједно са нашим народом и његовом вером, и ствара неразрушиву вредност која се не може измерити земаљским мерилима – нитима живих повезујући нерођене и мртве, за далеко неко покољење, стварајући дубље опстајну заједницу преко које једино и припада човечанству. Тако ми видимо Бранково коло и стражиловски пут. Нити се то коло сме прекинути, нити се на том путу сме клонути, јер би без лепоте, настале таквим напором, културно човечанство овог дела света остало недопуњено.
Често без другога блага до похараног, ни других дворова до разорених, у самом духу и језику наливало се зрно које ће – и прерано и на време – умирати да би дало плода. Са изузетним људима којима је дарован наш народ, и с народом који је такве људе завредео, не може се изгубити ниједна важна битка, биће очувано и оно на шта вековима већ насрћу и ала и врана – неиздајни, неколебљиви, вечно млади бранковски дух нашег рода који је одувек тражио и налазио лепоту, па и смисао постојања, на најстрашнијим местима, не зато што је тако хтео, већ зато што је на то био приморан – тамо где би свако други устукнуо. У нашу најбољу уметност уткане су све народне жртве. Зато нам стражиловско наслеђе, уз толика друга наша богата духовна завештања, и данас остају једини посигурни иметак који нам нико не може узети.
Бранко Радичевић је младост српске поезије која не уме остарити. Младост која људе позива на братски окуп, али и која се, на врхунцу цвасти, сетно осамљује с предосећањем ранога вењења. Та два путића пробила су стражиловски пут нашега песништва. На том путу самотан човек под звездама може ишетати у сутон, на том путу људи се могу хватати у коло.

___________________ Напомена В. Јагличића:

Dragi Miroslave, kako rece, ovo mozda vise i nije neka vest:

http://magazines.russ.ru/inostran/2013/8/2ja.html

Ipak, casopis „Inostrana literatura“ otvaraju price Hulija Kortasara, a ja sam, da izvines, drugi na redu.
Prevodilac je Bahit Kenzejev (1950), jedan od vodecih ruskih pesnika, stari disident, koji zivi u Njujorku. a njegova beleska uz pesme glasi:
Слушао сам о Владимиру Јагличићу као о познатом преводиоцу руске књижевности. Упознавши се са његовим ауторским стваралаштвом, био сам изненађен дубинском снагом тих стихова, њиховом некористољубљем и самотношћу. Надам се да ће појављивање овог невеликог циклуса заинтересовати руског читаоца.
Nadam se da ce ti, za nekih dvadesetak dana, odgovarati jedan obimniji izbor iz ruske savremene poezije (pesnici rodjeni od 1950. do 1989 godine)
Takodje ti saljem besedu sa otvaranja Brankovog kola, u prilogu. Poltiika je odbila da je objavi.

ЛеЗ 0005222

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s