Горан Ранчић

три песме за Стојана Богдановића

Поглед кроз решетке: Мирин дом на Радану,  махала Весинаца, новембар 2014

Поглед кроз решетке: Мирин дом на Радану, махала Весинаца, новембар 2014


ако је лавеж хвала

драги С.
не остављајте шешир пред вратима
док отресате ногама бучно
блатњаву стварност
(неки то и животом зову)

помирио сам се са срећом
јесам
мада је увек била туђа
никад моја
опростио сам јој распорену утробу
промашене љубави
и још милион сличних малих издаја

драги С.
као и увек када се сретнемо
насмејаћеш се мојој глупости
јер сам веровао у Херувиме
(може се рећи и слабости)
свеједно
узалуд пред вратима остављаш шешир
из кога си хранио залутале псе
а нас неколико превише лајавих
слушао стрпљиво

док смо чекали
срећа се врзмла около
огрнута страхом
стајала је пред вратима
позната је стрпљивост њена
као да је певушила
ма јесте препознао сам стихове
могу и запевати с њом
у ватру се улази нечујно
никако с крилима лептира
с њом се не расправља о постању
и рату
најмање о љубави и смрти

док чекам ти ћеш казати
– ето лајави
имао си срећу дошла ти песма


обична песма

драги С.
знаш ону кафану
на углу нестајања и ништавила
и ону песму
коју сам дотурио преко стола
ти си је држао испод чаше с вином
не погледавши њене пустолије
конобарица се бокорила иза шанка
и очима ужагреним упијала
сигнале које крадом добијаше

знаш тај бронзани ја
можда и неко други
можда ти онај тадашњи ти
имаше намеру не жељу
да се у песму претвориш
не да је запишеш

целе ноћи се срце борило
безумној намери да се одупре
да крви певања отвори вене
које су вапиле за нечим што би
празнине попунило
као да је то могуће
као да је то могуће

после је све било мутно
папир са песмом оживео је ватру
сутрадан
када је конобарица заложила пећ
у кафани на углу улица
нестајања и ништавила
нема везе кажем ти
бар неко је огрејао руке на тој песми
сети се и не заборави
онда нас анђели засуше бомбама

Мирин дом, исто, 2014

Мирин дом, исто, 2014

плави лептир уместо круга

драги С. заклео сам се да више не запишем ни стих
да зарад испражњеног крвотока не подмећем срце
под лажљиви точак усковитланог свемира поезије

па шта одлази се нечујно иако остајеш непомичан
ходом леопарда помало лењо ка дрвету акације
ту је испод нешто мало хладовине и ноћашњи лов

јутрос нисам урликнуо на нови дан ни рекао хвала
Богу ни свом давно изгубљеном срцу јер сам устао
јер сам будан а на чело ми слетео плави лептир

а могао сам слагати као и камелеон ништа лакше
да би избегли бол која се не може избећи страхом
јер смо рођени рањиви и растргнути ко антилопе

врага опет сам слагао иако знам шта сутра доноси
истину већу него све истине мада више нисам сигуран
да их могу разликовати јер аман отупео сам од боли

никада из собе не треба изаћи због пусте усамљености
једино ако вам крај прозора пролети плави лептир
теби се то десило и то је знак укроћене пролазности

драги С. видиш опет ме надмудри песма љубавна
док сам журио да је запишем скинула је гипсану маску
и ево шта испаде осим њискања нема ничег плавог

ЛеЗ 0005224

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s