Миодраг Мркић

Миодраг Мркић, снимак из 2003.

Миодраг Мркић, снимак из 2003.

_______________________________________________________________

Два краја. – Мала је загонетка оштећеног рукописа нађеног у ћоравој соби то што има, изгледа – два краја. Вероватно је један крај људски а други је божански? Но, ево другог краја, наравно, у нађеним одломцима: Естетске, Поетске злочине бирократских, официјелних књижевника награђеног правца треба привести правди историје књижевности. То и чини Мирослав Лукић. Он скреће пажњу на то да треба заштити уметничку лепоту од војника, официра и функционера бирократске књижевности.

Пре свега – књижевност…Зна се да је уметничка књижевност, будући да је њено средство израз реч-језик, најприступачнија,најнепосреднија, најсвеобухватнија… од свих уметности.
Захваљујући томе, сви режими света, од постанка, посбено рачунају на књижевност и стварају „ б и р о к р а т с к у к њ и ж е в н о с т ” , „ о ф и ц и ј е л н у ” , јер преко књижевности се добро манипулише у таквом отуђењу књижевности као уметности. Постоје, наравно, нарочити односи политике и књижевности.
Сетимо се својства „политичка функција књижевности”. Л у к и ћ  и м а  п у н у  с в е с т  о  м о г у ђ н о с т и м а  з л о у п о т р е б е . Његова бунтовничка активност има пуно разлога у дубини ствари. Не ради се о каприсима.
Политика производи „националне бардове”, недодирљиве, „велике”, „превођене на…”
Политика их нештедимице награђује са више десетина награда. И летимични поглед на прошлост показује неке законитости. Довољно је узети двадесети век, два рата. Познато је да су и велики писци служили политици.
Лукићев в и т е ш к и , д о н к и хо т с к и  п о д у х в а т, је нешто веома дубоко и задире у дубине све четири науке о књижевности.
Ко тако не чита Лукића, неће разумети о чему говори у свом делу.
Не слушају се божанска упозорења о лепоти уметничкој… бандити поетски, поетички, свевременици… Песничка лепота не признаје поразе. Не признаје радикализме, прогресе, револуције у песништву. Не признаје се раскид са лепотом. Ружно лепог и лепо ружног…
Историја расписује п о т е р н и ц е , кад – тад, за „бирократским књижевницима”, „официјелним”, „награђеног правца”.
У својој песничкој пракси, пре свега – али и као полиграф, песник-критичар, есејист који превреднује, Мирослав Лукић је први у нашем времену указао н а  н е м и н о в н о с т   п р е в р е д н о в а њ а , како дела савремене књижевности, тако и дела из блиске и даље прошлости.

____________     Извор: Миодраг Мркић: Последња сфера мистике: Књига о Белатукадрузу, Заветине, Београд, 2013.  – (одломак из недавно публиковане књиге) . Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/services

ЛеЗ 0005209

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s