Драган Борисављевић

(Из краће Белешке Борисављевића)

Быть поэтом – значит петь раздолье.
С. А. Есенин

Рођен сам 1938. године у селу Плочнику код Прокупља. Мој деда Марјан потиче из знамените породице Борисављевића, који су преко три века били најугледнији људи на Староме Влаху. У Новој Вароши имали су велике куће и магазе, као и у Прибоју, Пријепољу, Ивањици, Сарајеву…У 18. и 19. веку многи од њих школовали су се у Бечу, Фиренци, Марсељу. Обнављали су манастире Милешеву, Бањску и друге. Помагали су Први српски устанак, у новцу и у непосредним борбама. У њиховој кући боравио је и вожд Карађорђе 1809. године, и даровао им сабљу и две кубуре, које се и сада чувају у у Народном музеју у Београду.О себи су оставили низ записа, који су штампани под насловом „Казивања Борисављевића“.

Драган Борисављевић, 1938. -

Драган Борисављевић, 1938. –

Деда Марјан доселио се 1880. у село Брежане код Блаца, а одатле се призетио у Плочник, код Јоване, из старе српске породице Драгојловић. Отац мој Милутин био је најугледнији и најнапреднији пољопривредник у селу, а познат и ван њега по својим воћњацима и баштама, по виноградима и најбољем вину. Знао је и ковачки и столарски занат, које је сам изучио. Сам је правио и сав алат. Био је и велики пчелар, страстан ловац и риболовац, а волео је и књиге сваке врсте.
Моја мајка Мирјана, иако неписмена сељанка, била је домаћица на гласу. Њена јела, хлеб и пите још се памте. А била је и ткаља и плетиља веома вешта. Да нахрани, напоји и обуче пуну кућу чељади и много, много радника који су нам помагали да обрадимо велико имање – то је била њена свакодневица.
Са сличном ме пажњом прати, ево већ више од пет деценија, моја супруга Видосава, љубав из гимназијских дана. Ова Прокупчанка, из старе градске породице Декића, са мном је нераздвојно у свим радостима и недаћама. Са њом сам прошао пола света и од ње учио шта је људско трајање оставило лепог, уметничког, али и ружног, рушилачког, код многих земаља и народа.
Љубав према књигама (а и према вину), наследио сам од оца, а према писању од старијег брата Првослава, чијим сам се школским писменим саставима дивио, а који и данас има изузетно леп рукопис
Још као гимназијалац објавио сам прве песме. Потом сам у току студија сарађивао са многим листовима и часописима. Завршио сам најпре Вишу педагошку школу на групи за српски језик и књижевност, потом факултет на истој групи, па опет Вишу педагошку школу на групи за руски језик и књижевност.
По повратку у завичај, ја и неколико љубитеља писане речи, обновили смо Књижевно друштво „Раде Драинац“, основали песничке сусрете Драинцу у част, установили награду „Драинац“, покренули часопис „Ток“, издавачку делатност и изградњу спомен-куће у песниковом родном селу Трбуњу.
Пишем песме, приче и књижевну критику. До сада сам објавио збирке песама „Мале обнове“ („Драинац“, 1968) и „Стара језа“ (“Драинац“, 1989), „Аврам –грађа за легенде“ (Удрфужење српских издавача, Београд 2014), научни рад „Говор Прокупља и околине“ (Ток 1988), као и монографију „Прокупље“ (1995). Заступљен сам у низу антологија, заједничких збирки и зборника, као и у Лексикону писаца Југославије (Матица српска, Нови Сад 1972).
Моје песме превођене су на македонски, бугарски, белоруски…Ја преводим са руског и македонског језика. Већ више од четири деценије објављујем прилоге у дневном листу „Политика“, где су запажене моје репортаже из Топлице…..

ЛеЗ 0005226

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s