Душан Стојковић

Душан Стојковић

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА И ЕСЕНЦИЈАЛНА ПОЕЗИЈА

Постоје и у нашој књижевности зборници радова о неколиким песницима. Посвећени су класицима нашег песништва, као и добитницима угледних књижевних награда. Постоје такође и књиге које збрајају критичке радове који су пратили појављивање појединачних књига аутора о којима је у зборнику реч. Тако су се, на пример, појавиле две Поетске мапе Радомира Мићуновића или Мали Бог, зборник посвећен књижевном стваралаштву младог и свестраног Дејана Богојевића. Ту је и књига Светови и снови, Душа и дух певања, Над поезијом Зорана Милића – приредио ју је Јован Пејчић – са изабраним текстовима о песнику споменутом у њеном наслову. У тротомним Сабраним песмама Томислава Мијовића прештампане су све његове књиге пропраћене свим критичким одазивима на њихово појављивање. Четврти том својих Изабраних песама Адам Пуслојић је посветио избору критика и студија посвећених његовој поезији. Сада је пред нама друга књига о Мирославу Тодоровићу. Када пишемо и размишљамо о њој не смеју се, међутим, сметнути с ума неколике самосвојно написане књиге Миодрага Мркића које, због обима, у њу, као ни у претходну, нису могле бити укључене.
Мирослав Тодоровић је доживео да се 2010. године појави једна књига критичких радова о његовом књижевном стваралаштву. Звала се И тамно и дубоко и показала је да се о Тодоровићу, посебно о његовој поезији, писало и често, и добро, и умно. Ако је, и поред тога, он ипак остао песник о којем се не мисли увек као о антологијском песнику, а он то итекако јесте, кривица нипошто није била до њега. Оманула је, по ко зна који пут, инeртна наша књижевна истори-ографија. Још једном показали су се недовољно будни, недо-вољно приљежни и сасвим везани за конвенције и понављане грешке и пропусте проглашене непорецивим истинама – иначе све чешћи, наши (анти)антологичари.
Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Објавио је следеће књиге о Мирославу Тодоровићу: Љупка језа пролазности пред вратима визије (Оглед о књизи После свега Мирослава Тодоровића) (2006), У мрежи потоње верзије (Оглед о књизи Потоња верзија Мирослава Тодоровића) (2008), Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића (2009) и Огледи о поезији Мирослава Тодоровића (2011). И иначе, Мркић има ауторе о којима вишекратно пише (то су, осим Мирослава Тодоровића, на пример, његов презимењак – Мирољуб или Богислав Марковић или Војислав Бубања). У питању су, углавном, писци којима се критика бавила, али тако што се, притом, о њих огрешила не желећи да призна да су, уместо неких извиканих величина, у самом врху наше савремене књижевности. Пишући аналитички о појединим њиховим делима, склапајући предано мозаик, Мркић имплицитно износи и свој вредносни суд, тражећи с разлогом, неопходно потребно, превредновање њихових литерарних опуса. Метод писања студија Миодрага Мркића и више је него особен. О књигама он пише тако што их анализира готово ред по ред, свакако стих по стих. То је оно што је прижељкивао Богдан Поповић и због чега му се замерало поприлично, уз сметање са ума да је тај модел тумачења књижевних дела био увођење иманентне критике у критичарско позитивистичко море које се било разбашкарило посред наше и књижевне историје и књижевне критике. Свака Мркићева студија укључује у себе, ни мало прикривен, лајтмотивски понављан, полемички сасвим, критички до даске, обрачун са мртвим морем наше књижевности и стармалим тумачењима онога што је, сасвим незаслужено, најзначајнијим у њој проглашено: неосимболизмом, квази-постмодернизмом, таламбаским и новокомпонованим Светосављем и лажним, приручним и конјуктурним, родољубљем, шаблонским, литерарно мртворођеним. У Мркићевим рукама је критичарска метла и он њоме беспоштедно мете е да би уклонио оне који се паразитски шире диљем наше књижевности а да веома често писци, поготову значајни, никада нису ни били и да би ослободио место онима који, незаслужено у сенци, скрајнути, беспотребно дуго чекају својих пет минута е да би показали, и доказали, чак и неверним Томама, како у њима наша књижевност има своје праве величине. Мркић говори о својим студијама као о есејистичким фрагментима. Читаво Мркићево бављење књижевном критиком могли бисмо окрстити као реаговање књигом на књигу. Или: књигом из књиге. „Формула“ његове критичарске активности била би: огледати се у другом. Или: пронаћи себе у другоме. Онога ко му не пружа могућност за критичарско емпатичко уживљавање, он заобилази као књижевно тело страно његовом критичарском сензибилитету. Управо Мирослав Тодоровић песник је по мери Миодрага Мркића. Да га нема, овај би морао да га измисли.
Када је о нишком песнику реч, он се расписао и више нико од оних који се у књижевност разумеју не би смео да спори како је он творац, помало парадоксално, разуђеног а сведеног, песничког дела. Песник који је досегао оно што се тешко досеже – густу зрелину. Читавим опусом, једнако и појединим збиркама, Мирослава Тодоровића круже чврсто саздани, промишљено одабрани лајтмотиви. Препознатљиве су, архаичне, наново оживеле, пресецањима и заокруживањем појединих гласова „активиране“ речи. Када пева о природним феноменима песник природу чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“. Песмама врве пејзажи. Постоји у песмама Мирослава Тодоровића антејска везаност за земљу, могуће највећа, после оне Вељка Петровића, у свеколикој српској поезији. Песник живи У завичају што моја је позна поезија („Светиљка у родном пејзажу“). Основна унутрашња слика читаве његове, посебно позније, поезије је антиномијска: негда дечак – сада старац. Песме су онда, сетна, сећања. Пуне сенки прошлог којима тумарају сени прошлих. Остарели песник бивши је дечак. Онај ко је решио – ма колико болело – да сведе животни рачун. Иако његов песнички опус није окончан, он је несумњиво заокружен. Комплетно његово песничко дело чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану, књигу која је сачињена из неколиких лирских рукаваца.
Оно што остаје да траје од поезије Мирослава Тодоровића несумњиво јесте оно што бисмо могли окрстити као болну тишину светлости. Када се та тишина, уз то светлосна, и чује – а чује се у његовим песмама – то нам сведочи да смо се суочили са правим, и трајним, песником.

Два Мирослава: Лукић и Тодоровић (некадашња библиотека ОШ "Михаило Петровић АЛас", Београд)

Два Мирослава: Лукић и Тодоровић (некадашња библиотека ОШ „Михаило Петровић АЛас“, Београд)


Данас, када се о књигама уопште мало пише, када часописи излазе нередовно и све мање простора посвећују критичком процењивању новоизашлих, поготову песничких, књига, оне које потписује Мирослав Тодоровић доживљавају сасвим завидну рецепцију. О њима се често пише. О њима се добро пише. Уочава се оно што овог песника издваја у савременом српском песништву. Постоји већ читава прегршт књижевних критичара који предано прате његов опус. Ред је био да се то збере и омогући знатижељним читаоцима који не прате тешко доступне часописе да се упознају са тим текстовима. Ако се сам писац не постара о себи, можемо се кладити како нико то учинити неће.
Мирослав Тодоровић није нипошпто скрајнут песник, али, притом, на жалост, није цењен онолико колико заслужује. Он не би смео бити само успутни гост антологија. Препознатљиво његово песништво одликују меланхоличност, медитататив-ност, химничност, барокна сликовитост, афористичност, неспорна дубина. Све су то уочили они који су се њиме позабавили.
У другом зборнику о његовом делу, оном о коме пишемо, највише је текстова о збирци Ветар понад гора. О њој су писали: Жарко Ђуровић, Анђелко Анушић, Стана Смиљковић, Милијан Деспотовић, Милутин Лујо Данојлић, Ранко Павловић, Никола Тодоровић, Адам Пуслојић и Мирослав Радовановић. О Песмама путовања прибележио је коју Мирослав Радовановић (о њој су у ранијем, првом, зборнику писали Срба Игњатовић, Миленко Д. Јовановић. Душан Стојковић и Милутин Пашић), а о хаику збирци Шум и лахор Ранко Павловић и Драган Ј. Ристић. Божја визура привукла је пажњу Ранка Павловића, Душана Стојковића, Стане Смиљковић и Љубише Ђидића. Неколицина књига пропраћена је по једним текстом. О Светињи је писао Мирослав Радовановић, о – необјављеној још у засебној књизи – приповедној збирци Сандук пун таме (она је довољан доказ да Тодоровић није само песник, већ и успешан и занимљив писац кратких проза) Срба Игњатовић, а о књизи књижевних критика У сенци Дамокловог мача Мирољуб М. Стојановић. У зборнику су и неколики ранији текстови Мирослава Лукића који посебно, као антологијску несумњиво, издваја, и анализира, песму „Смрт на селу“ и краћи синтетички прилог Зорана Вучића.
Мирослав Тодоровић није изоставио текстове који су садржали критичке жаоке упућене на његов рачун. Никола Тодоровић то веома обазриво чини. Мирољуб Стојановић, пишући о Тодоровићевој критичарској делатности, приговара писцу да се клони критичког оспоравања књига којима се бави. Иако је у наслову Тодоровићеве књиге реч мач, писац се Стојановићу указује као исувише благонаклон критичар, заправо као рањиви песник који пише о оним ствараоцима који су му драги. Но, такво критичко процењивање сасвим је легитимно. Тодоровић није критичар у правом смислу речи, онај ко се готово свакодневно налази у критичарској арени науман да процени и оцени готово све што је актуално у нашој савременој књижевности. Не мора сваки критичар бити и критичар памфлетист, критичар нокаутер попут, на пример, раног Велибора Глигорића или младог Антуна Бранка Шимића. Не стоји ни Стојановићев приговор како Тодоровић пише углавном о мање познатим, претпоставља се и мање вредним, писцима и делима. У сенци Дамокловог мача, 1 и нова књига критичких и есејистичких Тодоровићевих текстова, Ширење светлости, која још увек није имала критички одјек у нашој критици, потврђују да бављење критиком за њега нипошто није узгредица. Ни у ком случају, не – узалудница. Многе његове критике осветлиле су на прави начин проучавана дела и о њима се неће убудуће моћи размишљати и расправљати на прави начин а да се оно што је прибележио, наднет над њима, Мирослав Тодоровић не узме у обзир. Он не пише по морању, већ по хтењу. И о писцима који, најчешће незаслужено, нису у центру пажње наше критичарске јавности (уколико ове уопште и има). Не пише о извиканим писцима. Прати оно што се дешава на читавом српском литерарном простору. За њега не постоје књижевна престоница и књижевна периферија. Једини прави параметар јесте вредност дела о којем се подноси критички рачун. Чести су текстови о савременим нишким писцима, као и о оним који су својим литерарним деловањем за нишку средину везани. Српска књижевност се не ствара само у Београду. То се не може само пригодно истицати, већ и властитим деловањем потврђивати.
Адам Пуслојић, који издваја и анализира, по њему неспорно антологијску, песму „Стихови висина“, још је критичнији од Стојановића. Он од Тодоровића тражи поетску аутохтоност а не „везивање за туђе песничке поступке“ и приговара му због опетовања већ написаног. Међутим… Прва примедба не стоји. Цитирањем туђих стихова и њиховим уграђивањем у свој песнички опус (поступак је то сасвим у духу постмодернистичке поетике) нишки песник сасвим јасно показује које би песнике желео да види у, потенцијалној, својој, антологији велике лирике. Осим тога, упућује читаоце и критичаре унутар којег поетског сазвежђа би хтео да се његов песнички опус – утврђивањем могућих кореспонденција – сагледа(ва). Када је о другој примедби реч ни она се не држи. Мирослав Тодоровић се приклања оним песницима који пишу непрестано једну једину књигу и сасвим је јасно како се она на лајтмотивским кружењима заснивати мора.
И својом поезијом и својим критичким текстовима и својим кратким причама Мирослав Тодоровић гради своју мапу савремене српске књижевности. Она јесте помало искошена, али је и сасвим аутентична. Ретко кад се, посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Ретко када је, посебно у последње време, наша поезија била овако срчана и промишљена у исти мах.
Два зборника текстова о Мирославу Тодоровићу, две мапе критичких судова о његовом делу, показују, и доказују, то у довољној мери

__________ Видети још: http://fabrikamaslacakla.blogspot.com/2013/09/blog-post.html

ЛеЗ 0005229

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s