Нада Петровић

Нада Петровић, ауторка

Нада Петровић, ауторка

Нова песма

Написаћу песму
од које ћеш плакати три дана
Умочићу је у црни лукац
у туцану љуту паприку
у млевени бибер
и рен рендани .Нећеш ти мени
окретати стране
исправљати речи
делити слогове
уметати тишину.

Читаћеш је
као да водиш љубав
ил дресираш змију отровницу
А ја ћу скупљати твоје сузе
знацима питања и узвичника
и спуштати их пажљиво
у благо скупљен длан
који се пред твојим очима
претвара у мастионицу.

Ако…

Ако се вратим
дуго ће ми требати
да ти отворим срце као новчаник празан,
да ти поднесем рачуне за дане изгубљене,
избледеле слике на којима се смејемо…

Ако се вратим
донећу ти празнорука обећања,
помало искрзана, селотејпом залепљена,
замењива за све важеће валуте …

Ако се вратим
свратићу на путу ка теби у старинарницу да проверим
да ли још увек постојим међ пожутелим рукописима…

Ако се вратим знаћеш куда одлазим..

Одговор …

Пре неколико година…
( У време док смо још увек веровали
да ће нешто остати од наше јадне и осакаћене културе,
нешто ван нас самих,
нешто што они који то могу,
неће уништити,
нешто да ће остати)…

Да…

Пре неколико година
на ТВу у ударним вестима
показаше сликара који је успео да задиви свет…
На полни орган завезана четкица умочена у боје…

И то је све…

Одмах затим слоници на сурлу
залепише селотејпом исту такву ,
( само мало већу ) четкицу, четку, четкетину…

И оде сликарство у материну…
И критика и критичари…

Ал то не би све…

Да је било остала би музика…
Приказаше и двојицу што свирају клавир,
Шопена, Баха, Моцарта…

Гологузасти су рипали и опора опера се рађала…
Одмах затим једна женска персона
и фрулу и двојнице је прдежом надувавала…

Публика је падала у транс, аплаудирала, звиждала, вриштала…
Звала на бис и заједно са „уметницима“ се клањала…

И оде тако и музика у три лепе…
А шта се могло друго и очекивати ?

И посташе графити највредније:
„ Свет је пун говнара“ – на улазним вратима суда…

„ У мене ко у магарца“- на сопственим вратима…

„Зовите ме будала“- комшијина врата са натписом овим….

„ Овде се и најхрабрији усро“ на вратима WЦа…

Али, и поред тога…
Упркос свему остала је мрва светла
у оптој тмуши и мраку…

Сада нестаје и то…

Појавио се нови Маркиз де Сад
који изметом ( како сам тврди) пише поезију…

Треба ли се дивити том рушилачком нагону,
развратност узети као мерило и меру,
аплаудирати смелости да се пљуне
директно у лице оних који воле поезију,
или прихватити без задршке
( уосталом сваку новотарију грабимо оберучке)…

Или прихватити да је и поезија
( Која је до сада како- тако одолевала
упркос томе што су сви почели да је пишу),
да је тај последњи бедем чистих мисли и осећања,
отишла у пизду лепу материну…

Извини, господине, не дам поезију…
Не могу и нећу да кажем –Браво…
Иако морам да признам да је храброст,
лудост или нешто слично…

Не знам да ли сам у праву
кад видим како се диве назовипесми,
можда је време да покупим своје кликере речи…

Сочне псовке прећуткујем…
(сем, већ поменуте, шупичкуматерину)
Ипак је то интима и моје лично…
= извор: ир рукописа „ Ако се вратим“
Више о ауторки: Словословље
Бурјан.Џунгла

ЛеЗ 0005246

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s