Слободан Максимовић

1. КО НЕ ХТЕО ТУЂЕ
Газда Ванчо из улице Ванчо Прке у Штипу волео је трезан да залута међу женски свет, а припит знао да запева: “Ко не хтео туђе, немао ни своје”.
Газдарица Ленче није волела да пије и није знала да пева, али је мушки свет знао да залута код ње. Тако су били егал, или скоро сасвим егал.
Газда Ванчо је лако залазио међу женски свет, просто као на излет, и лако се враћао у породично гнездо, као да ништа није ни било. Газдарица Ленче се много трудила да неко из мушког света залута код ње, брзо је остављана, а онда је много патила.
Временом се све смирило. Газда Ванчо је све мање пио, а газдарица Ленче му се придурживала и у пићу и у ретким весељима. Пићем развесељени запевали би у дуету: “Ко не хтео туђе, немао ни своје”.

У Београду 26. децембра 1999.

2. ПИВО И ЛУСТЕРИ
У насељу између бродоградилишта и Аде циганлије живи госпођа Ленка, жена четрдесетих година. Некад је била удата о чему сведоче ћерка и син, деца која иду у средњу школу, и о којима се савесно брине. Ленка пре подне ради негде у граду, а по подне допунски зарађује код приватника у насељу.
У насељу сви знају Ленку као жену са маном и воле је због те мане. Реткост је да се неко воли због мане, па ипак Ленку сви воле баш због њене мане. А њена мана су пиво и лустери.
Ленка воли да пије пиво. Истина, ретко пије, једно до три пива, никад више; једном месечно, ређе два пута. Од два пива никад се не опије, али од три опије сваки пут. И сви у насељу знају: кад Ленка купи три пива то је сигуран знак да ће да се опије и да ће да разбије лустер.
Ленка прва два пива испија полако и на гушт, уживајући. Треће пиво пије диретно из флаше. И већ при првом гутљају, кад забаци главу, падне јој у очи лустер и она му сваки пут каже: „Нану ти твоју, ја сам те купила, ја ћу и да те разбијем!”
Кад испије и пследњи гутљај Ленка зафрљачи празну флашу и лустер се сав проспе по соби. Већ пола сата иза тога Ленка избацује сломљену срчу и, ако има резервни лустер, зове комшију да га намести, а ако нема, одлази у продавницу да купи нови.
Сви у насељу знају за Ленкину ману. Неке комшије, којима се ова мана свиђа, у време новогодишњих празника поклањају Ленки обичне стаклене лустере, у здравље да их разбија, а она између сваке две нове године докупи још по неколико лустера.

У Београду, децембра 1999.

3. НЕМА ТРАГОВА У СНЕГУ
Снег је почео да пада у четвртак и престао у петак увече. Комшије, које су у суботу увече пролазиле поред Миканове куће, приметиле су да нема трагова у снегу. И то им ниије било сумњиво! Нису сумњали ни када су у четвртак увече пролазили поред његове куће и чули га како кука. Тако је кукао и прошле зиме…
У понедељак ујутру електричар, не обраћајући пажњу на то што нема трагова у снегу, улази у двориште и зове Микана да изађе. Микан понекад и раније није излазио по неколико дана, па човек, не сумњајући ништа, улази у кућу…
У марачној малој соби прво се примете беда и неред. На поду просуто жито, преврнута столица, наспрам вратију празан кревет… Поглед скрене лево: Микан, одавно мртав, до појаса го, лежи преко малог шпорета… Човек зове комшију, заједно се још једном увере да је Микан мртав, а онда обавештавају рођаке, дежурног лекара и полицију…
Три сата касније истражитељ и лекар констатовали су да је смрт наступила природним путем и дали дозволу да се тело покопа. Било је недоумице око повреде на глави и опекотине на куку, али се све могло објаснити…
Микан није излазио из куће од кад је нападао снег. Вероватно у суботу увече ложио је ватру последњи пут у свом животу. Кад је хтео да легне, устао је и раскопчао панталоне. Тад га је стигао први удар. Пао је, преврнуо две столице, повредио леву слепочницу… Стигао је да десном руком обрише крв. Левом руком се ухватио за преврнуту столицу и у грчу устао. Тад га је стигао други удар. Горње и доње панталоне су спале до глежњева, а он се онако мршав и кошчат, срушио преко шпорета у којем је догоревала ватра… Тако су га нашли…
То је само један од начина на који у селу, полако али сигурно, умиру чланови једностарачких домаћинстава.

У Урсулу, у понедељак 20. децембра 1999.

______
извор= Слободан Максимовић (1946 – ), Партенон, Београд, 2013. – 181 стр.; 21 цм. Тираж 500. ISBN 978-86-7157-612-3 (broš.) – Максимовићу су, пуковнику у пензији, „Заветине“ публиковале роман у две свеске, као једном од победника на књижевном конкурсу поводом годишњице „Заветина“ (2009). – 20 novih knjiga – poezije, proze, eseja i kritika, polemika, prepeva — odabranih na velikom konkursu beogradskih Zavetina, 2008. [Elektronski izvor] (Balada o belom kredencu / Slobodan Branković. Biti / Jasmina Šikić. Rizik slučajne propasti / Saša Begović. Kao da me nečuješ / Milan Živanović. Prekoračenja / Ivan Despotović. Pesme, stihovi — / Rade Ćurčin. Lex specialis / Tatjana Cvejin. Waterloo Manifest / Mart Gorski. I vatra se ugasi / Zora Ljubenović. Živeti i umreti u ulici ljubavi / Branko Ćurčić. Laktanje / Filip Ivanović. Premijera / Marko Vignjević. Prekoračenje — / Ivan Despotović. Detinjstvo večnosti / Milan Janković. Nerazumi Jovana Opačića / Slobodan Maksimović. Manifest života / Marko Vorih. Ako samo misao = If I am just a Thought / Vida Nenadić. Kurbini sinovi = Sons of Bitches / Franjo Frančić. Plavo i zeleno / Jurij Kazakov.) Непрофит. издање. COBISS.SR-ID 172254988
– Основну школу завршио је у Урсулу и Рековцу, а гимназију у Крагујевцу и Светозареву. Војну академију Копнене војске ЈНА завршио је у Београду и Сарајеву и као артиљеријски официр службовао у: Струмици, Штипу, Тетову, Врању, Куманову, Задру и Београду. Завршио је Командно-штабну школу тактике ЈНА и Курс методологије ратне вештине. У Задру је имао успешну седмогодишњу каријеру наставника теорије и правила гађања у Артиљеријском школском центру, а у Београду је годину дана радио као наставник тактике у Командно-штабној школи тактике, а затим као истраживач за борбене командно-информационе системе у Институту за ратну вештину и у Генералштабу ЈНА и ВЈ. У време грађанског рата 1991. године учествовао је у борбеним дејствима ЈНА на Банији као начелник артиљерије бригаде. Од почетка априла 1997. године налази се у инвалидској пензији.Књиге: Урсуљани, преци и потомци (Делтапрес, Београд, 1999), ратни дневник Петрињски дани теку (Радничка штампа, Београд, 2000), монографију Херој из Левча о народном хероју Милоју Милојевићу (НИЦ “Војска”, Београд, 2000), збирку приповедака о селу Баба Галин грех (Радничка штампа 2005), збирку кратких прича Цртице – 117 кратких прича из савременог живота („Паретнон“, Београд, 2013), а у рукопису има монографије: Догодило се на данашњи дан, Православни празници у Срба, Сарајевски атентат сто година касније, Астрономија на једноставан начин и више збирки приповедака, песама и афоризама.

ЛеЗ 0005249

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s