Чедомир Љубичић

РЕНЕСАНСНИ МИР

Ч. Љубичић на Стражилову (2010?)

Ч. Љубичић на Стражилову (2010?)

Још око светог Аранђела почеле су да праште прве петарде. Чинило се да је зимско расположење уочи слава, Нове године и Божића отпочело знатно раније него што је то уобичајено. Након два или три дана изненадно се све смирило и поново вратило у мрачну, магловиту и туробну београдску колотечину.
Баш тих дана, људе који су ходали улицама беживотно и, наизглед, без одушевљења циљу којем су се упутили, људе опхрване немаштином, политиком, лажним обећањима протува на власти и тек сасвим малим призраком наде да може сванути сунце и на њиховом небу, снашла је вест да се уводе још два нерадна дана у години. Ни та вест није на многим лицима донела ни искрени, ни цинични осмех. И после те вести, лица су остајала у каменом добу свеопште утучености.
Дуго сам стајао испред улаза у Палмотићевој улици на којој је стајала спомен плоча као трајан доказ сећања на славног писца и размишљао о потреби да јалова мисао добије постојани и неизмењиви облик.
Из Палмотићеве пут ме је нанео на Трг Републике, где сам се прислонио на Нушићев споменик. Хладан камен ме је, заправо, грејао, луцидношћу, храброшћу, јединственим даром за огољавање менталитета, глупости, похлепе, сујете, малограђанског и медиокритетског живог блата. Оно мало људи који су чекали аутобус, повремено су, гледали у мом правцу и, вероватно, помислили да се мало припити човек морао прислонити на споменик у ишчекивању аутобуса.
Но, драги читаоче, то није било тако. Нити је тај човек био припит, ни благо ни жешће, нити је чекао аутобус, већ је само хтео да се очеше о комаде ренесансног мира којег у душу могу усадити само покојници који су правили хлеб, певајући и волећи.
Нисам дочекао аутобус, али сам дочекао први викенд коме се нисам радовао. Тресао сам се од страха. Смишљао сам убедљив наступ пред, оном врстом доктора од којих сам се највише плашио – неуропсихијатара, јер сам убеђен да само једним дубоким и продорним погледом из својих очију у моје, могу сажети лудило, одштампано на ласерском штампачу са дијагнозом на латинском.
Дуго, па и предуго чекање испред ординације неуропсихијатра припремило ме је за борбу против страха од питања која одузимају моћ говора, стварају отврдлу кнедлу у грлу не дозволивши речима да покажу снагу, шарм и тек купљени парфем узносеће реторике.
Невољно сам ушао, забљеснут јаким светлом у ординацији налик оном кога бацају рефлектори са врха добро обезбеђене затворске куле.
– Шта је ваш проблем господине?
– Докторка, да се то може објаснити у једној речи, не бих ни долазио код вас.
– Полако. Настојте да се сконцентришете, саберете, смирите, а онда покушајте да будете што концизнији.
– Мој проблем је у томе што ми се поједини људи, на разним местима у свету, где су ме воља, невоља или случај нанели, обраћају речима које сам већ прочитао, истинама које сам упијао читајући књиге једног човека.
– Ко је тај човек?
– Због тога сам дошао код вас?
– Како ја могу да откријем о којој се особи ради?
– Помоћу добре дијагнозе и још боље терапије.
Црнокоса средовечна докторка пунијег лица правилних црта, уоквиреног модерним наочарима, забринуто ме је посматрала. При првом дубљем погледу у моје очи помислио сам да се ради о процени степена лудила које ме је захватило, али убрзо сам се уверио да је то поглед који црпи последње дамаре своје менталне и физичке снаге, да би ми помогао, да би ме из ординације упутио кући уверен да ћу успети или мирно да спавам или да пронађем глобус коме ћу покварити небо.
На улици сам запалио цигарету и дуго посматрао печатиране рецепте за лекове који у организам допремају свакодневне дозе мудрости извучене испод дубоких наслага глупости, простоте и непросветљених путоказа на животним раскршћима.
Када сам згазио допушену цигарету сетио сам се докторкиних речи.
– Потрудите се да, у првих седам дана, што више лежите у замраченој просторији склопљених очију. Онда пустите да сећања раде оно што најбоље умеју.
Стигавши међу кућне зидове, који и нису ништа друго него гранитне плоче наталожених сећања, питао сам се: могу ли преживети тај вишак или, тачније речено, сувишак проживљеног?
Спустио сам ролетне, искључио телефоне, утврдио се у јакој вољи да одолим искушењима телевизије и интернета и легао. Никада се нисам придржавао лекарских упутстава. Чинило ми се занимљивијим да изврдавам њихове савете јер је то у дослуху са мојим карактером. Шта је човек који слуша све што му се каже или нареди? Машина, обична машина која се притиском на дугме укључује и искључује. А онај који савете прво одмери и почне да их примењује дозирано и у садејству са сопственом величином освојене слободе, може се надати томе да ће у њему људскост живети дуже од свих виталних органа.
Ето, ни тада, у првим тренуцима нове додељене улоге, улоге апстрактног мртвака који лежи у апстрактном гробу за који плаћа рачуне за телефон и струју, нисам могао побећи од сећања на животне ситуације којима прошлост ништа није могла, оне су биле живе, нахрањене, напојене, страсне, високог либида, жељне авантуре и оног јединственог осећаја када адреналин заплови костима и кожом.
Како се могу, путем једног добронамерног лекарског савета, одједанпут сетити свих тих људи који из чијих уста је говорио човек који је упорно бежао од мене и бивао све даљи и онда када сам препознавао његов глас изговаран на мало познатим језицима диљем планете? Како, услед дуготрајног излежавања у кревету, у замраченој просторији, избећи атрофију ногу, а у јасност и огољеност довести лик, дела и речи човека кога сам желео да упознам више него ли лепотицу бајковите лепоте.
Како се веродостојно уверити у исправност конзумирања прописане дозе лекова који у организам допремају потребне количине мудрости извучене испод дубоких наслага глупости?
Нећу моћи да спавам иако то није изричито саветовано. Нећу моћи да читам, јер просторија у којој лежим на кревету мора бити замрачена. Нећу моћи да лежим на стомаку или боку јер име и лик човека за којим трагам могу одгонетнути само у лежећем положају на леђима.
Скоро неосетно је дошло време за устајање и испијање прве јутарње кафе када сам се сетио једног давног догађаја у древном приморском граду. Додуше, већ годинама се борим са недоумицом да ли се тај догађај заиста десио или је то била последица узимања једне таблете екстазија, кога сам пробао тад и никада више.
Било је време сиесте, улице су опустеле, приближавао ми се лагани дремеж на столици у дубокој хладовини када ме је једно обично мјаукање поверило стању дубоког изненађења, као и бучно померање столице покрај стола насупрот мене на коју је села нека жена.
Добро подгојени мачак је левом предњом шапом оборио посуду са млеком. Изврнуо се на стомак, грохотно мјаукајући, чешкајући се по стомаку. Сасвим сигурно га је ухватила мјаукајућа монолошка болест, размишљао сам. Горљиво је цитирао све умне мачке од постанка света за чије су се образовање, добру одгојеност и још бољу подгојеност побринули Платон, Аристотел, Архимед, Тацит, Цезар, Цицерон, Хорације, Овидије, Шекспир, Русо, Данте, Волтер и Виктор Иго. Запањени поглед заковао се у мачка који је у трансу мјаукао ред монолога, ред најчувенијих мачећих цитата, а тек крајичком ока спазио сам да је девојка у излизаним фармеркама и белој полупровидној мајици, изузетно лепа и млада жена. Распамећени мачак би по тези Јохана Волфганга Гетеа требао бити најпаметније биће под небеским сводом јер је анегдоту умео да убаци у прикладно место у монологу, а максиме су му чудовишно лако падале на памет. Додуше, Гете је говорио о разговору, а не о мјаукању.
И то сећање се, одједанпут, распршило у неповрат, као да се није ни догодило. А можда и није. Узео сам преписани лек који, свакодневно, у организам допрема неопходну дозу мудрости извучену испод дубоких наслага глупости, простоте и непросветљених путоказа на животном путу. Коначно сам помније загледао кутију тог лека. Звао се: НЕПРЕПАМЕТИЛ.
И поред толико жељеног доласка сећања на људе, догађаје и речи човека које сам слушао од најчуднијих могућих странаца, остао сам закован за кревет, немоћан, неспокојан и потпуно неотпоран за долазак нежељених мисли о славољубивима и скромнима, о људима из старих времена, о виновој лози, о лепоти ведрог јутра. Све је долазило осим оног чему сам тежио по цену изгнанства своје темпераментне и импулсивне природе.
Прво су ме обузеле мисли и ставови о славољубивима и скромнима, рођеним на развалинама једног дугогодишњег пријатељства, уз душевни бол и пијанство тежег степена. Славољубиви поткопавају темеље хуманости у жељи да униште другога, а детиње наивни или болесни радују се телевизијском преносу у коме се отвара нека обновљена грађевина која им никада ништа није значила. Одушевљено препричавају сваку појединост, описују лепоту млазњака који облећу око каквог обновљеног торња, усхићени траговима у ваздуху у бојама националне заставе. Човек. И проклет и блажен. Покушао сам да устанем и тада се десило нешто чудно.
До мене је дошао ГЛАС, дао ветар у леђа, бистрио мисли и храбрио снагу ногу, на језику лао, језику који се говори у држави Лаос:
Будите неповерљиви према себи, својим осећањима и расположењима. Будите неповерљиви према себи па нећете имати потребе да будете претерано неповерљиви према целом осталом свету. А тиме ћете бити бољи, праведнији, свима пријатнији, и сами себи лакши. Чим осетите општу зловољу према свету и неповерење према људима, више него што је разумно оправдано и потребно, одмах будите на опрезу, али према себи, и обратите пажњу на своју унутрашњост, јер је то најбољи знак да нешто у вама није у реду.
Најзад, осокољен, пресрећан, еуфоричан потпуно сам изгубио сам жељу за отварањем очију, устајањем из кревета и подизањем ролетни. Пре прописаног времена за узимање лека узео сам НЕПРЕПАМЕТИЛ у већој дози од дозвољене. Нису ме занимале нежељене последице, ситно исписане на упутству за коришћење. Заправо, на том упутству испод наслова НЕЖЕЉЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ и није постојао никакав текст него нека надреалистичка композиција састављена од мртвачких глава.
Када ме је по други пут посетио ГЛАС, неосетно се ушуњао у ухо као сламка несташне девојчице на сеоској речној плажи када је схватила да ме је опхрвао сан на јаком августовском сунцу. Слушао сам га, убеђен да сам, још један у низу мртвих уметника. Овог пута био је изречен малгашким језиком, каквим говоре на Мадагаскару:

Мртав уметник има велико преимућство над живим, које се састоји у томе да му људи без колебања поклањају своје поверење. Од свих могућих намера које је он могао да има у свом раду или у једном од својих дела, људи узимају увек ону најбољу, најплеменитију и за њега најповољнију. Код живог уметника често је обрнут случај.

И опет сећања.
Имам тридесет година и потпуно сам се упустио у боемски живот са пријатељима из уметничких кругова. Сви заједно осећамо да срчемо последње остатке тог кафанског нектара, да трошимо последње секунде живота у коме пороци и духовност сијају као најсјајнији дијамант у круни лепоте и умећа живљења. Пијемо, сучељавамо мишљења о музици, књижевности, сликарству. Без даха слушамо последње мохиканце бриљантне усмене књижевности. Лутамо београдским кафанама у потрази за новим ужицима, још занимљивијим људима, још лепшим женама.
Силом прилика, пут нас је нанео у један ексцентрично модеран и веома скуп кафић. Снег је падао као на најсјајним страницама класичне књижевности. Након дугих разговора о литератури, у наступу кратке ћутајуће секвенце обогаћене погледом на снегом забељене улице приметили смо да за столом насупрот нашег седи мушко – женски пар. Било је очигледно да са финансијама умеју много боље да разговарају него нас двојица. Једна дама нас је, захваљујући раскошном деколтеу, наградила сазнањем о изгледу и величини силиконских дојки.
Женски поглед је најбољи хватач прљвавих муушких мисли. Дама се насмешила уснама, дискретно прешла језиком преко десне усне и једним севом погледа саопштила да се не бринем јер њен финансијски магнат и, подразумева се, визионар ништа није приметио. А из тог погледа јавио се ГЛАС, на амхирском језику. За њега би многи рекли да спада у ред малих језика али ја се са њима не би сложио јер се он говори у Етиопији, Египту и Џибутију:
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућним и подношљивим
– Перо, па оне сисе…
– Аха, силикон.
– Могу да се опкладим да је оног њеног убедила да су природне.
– Паметна девојка може убедити младића у све, па и да је изгубила невиност тако што је села на цуцлу.
– Био си ожењен? – упитах Перу бумеранга, песника и књижевног критичара.
– Био сам. До развода није морало да дође али се најзад и мени срећа осмехнула.
– Јел` имаш неку сада?
– Поставио си ми много тешко питање.
– Зашто би то било тешко питање?
– Свако вече је изводим по ресторанима, позориштима, за викенд скокнемо до Беча, Братиславе или Венеције, водио сам је и на ону Дракула туру. А од онога, знаш већ чега, још увек ништа
– Одлично! Шта је ту лоше?
– Како, бре, шта је лоше? Рекох јој јуче: драга, доста је било те романтике! Немам ја пара за бацање.
– Е па друже, нађи онда неку мање захтевну.
– Да, да, лако је то рећи. Заљубио сам се у ову. Али имао сам пре ње једну, баш такву, мање захтевну. И доста млађу.
– И шта се десило?
– Десио се њен отац. Као да је режисер порно филмова. Како одемо у кревет он утрчава у собу и виче: стоп! стоп!
Ванредно леп снежни крајолик опуштао ме је, подстицао сливање црног вина низ грла у утробу, стварао осећај спокојства, а људима и улицама доносио је чаровити ренесансни мир, окрепљујући, уздижући, проткан оптимизмом са покрићем.
У судару две наздрављајуће чаше вина, у оном тренутку када је задувала кошава и, донекле, ослободила дрвеће претешког терета снежног покривача, јавио се ГЛАС, на неодгенутном језику из Хмонг – Миен групе језика:
Забележимо овај мирни тренутак кад су језичци на свим вагама легли у најнижу тачку, испод сваке мере и оптерећености, кад су сви сатови отпочинули у оном немерљиво кратком а ипак стварном делићу секунда који је негде између два најкраћа покрета најмање сказаљке.
Отпочинимо и ми у том мирном трену који, иако изгледа непомичан, није друго до део кретања, општег и вечитог, отпочинимо и не покушавајући да га на хартији забележимо. Јер нема тако кратке ни тако брзе речи која би ухватила трај трен; само мисао успева да га понекад стигне и у његовој пролазности пролазно сагледа.
Имам тридесет седам година и први самостални клавирски концерт у сали Коларчеве задужбине. Свирао сам дела Јоханеса Брамса, Франца Листа, Сергеја Рахмањинова и Фредерика Шопена. Музику коју сам изводио, заправо, нисам ни чуо. Једина музика која ме опијала једнако оној коју сам послуживао публици,била је музика ГЛАСА. Био је то неки европски језик и неком чудном интуицијом, каквом су само уметници обдарени, знао сам да ће све наредне поруке бити изречене на неком од језика који припадају том континенту.
Ко год ради на на неком уметничком или научном послу и жели да своје дело, кад га једном оконча и изложи погледу и суду јавности, требало би да пре тога зна шта га све чека, каквим се могућностима и опасностима излажу и његово дело и он сам. Али он то не зна, јер је то немогуће предвидети. Тек доцније, често много доцније, он има прилике да види у какву се авантуру упустио, да сазна оно што, гоњен стваралачким нагоном, а можда занесен и сујетом, није видео.
На теби и твом делу настојаће да се искале иконокласти који нагонски желе да све оно што је усправно виде како изгледа кад је оборено, манијаци који воле да пљуну и приквасе управо уз туђе дело, поготово ако ужива неки глас, завидници који, не могући да порекну дело, журе да унизе и упрљају оног ко га је створио. Поштоваоци ће те бранити, али често и онако како не желиш и како не волиш.
Завршио сам концерт са невеселим изразом на лицу, који никако не пристаје некоме ко је одушевио публику која је дошла да га слуша, већ пре приличи оном који прима саучешће.
Након концерта ми је пришла новинарка којој сам, неколико дана пре концерта, обећао интервју. Задовољство успешно обављеним послом, громким аплаузима публике на неки мистериозни начин су инспирисали одговоре на сва постављена питања, осим последњег.
– Шта је човек без маште?
Занемео сам. Речи су се заглавиле у лагумима грла, немоћ уобличавања мисли у сувислу реченицу учинила је да ноге заклецају, руке благо задрхте, а тишина након изреченог питања претила је да се победа пијанисте претвори у пораз мислећег човека. На тако узбурканом мору, у конфузној јаловости сувислог и свесног оглашавања, у даљини, негде близу копна засјактио је флоуресцентни појас за спасавање. Био је то ГЛАС.
Машта не познаје других закона осим својих, не признаје друге сврхе осим своје сопствене игре, не зна за доследност ни одговорност. Машта нема памћења ни мере, не признаје господара; не може се задовољити ни смирити док се не замори, не исцрпе и не клоне.
После вишемесечног лежања склопљених очију у соби спуштених ролетни, смогао сам снаге да се поново нађем у ординацији неуропсихијстра, седећи насупрот црнокосе средовечне докторке пунијег лица правилних црта оуквиреног модерним наочарима.
– Дакле, маестро Перенчевићу, да ли је терапија успела?
– Докторка… немам речи, успела је. Сазнао сам ко је он.
– Заиста сам срећна што сте задовољни и што се можете поново посветити вашој музици која је, морам признати, предивна. Уживала сам на вашем последњем концерту.
– Захваљујем. Него, желео бих, ако је могуће, да ми препишете још једно двомесечно следовање непрепаметила.
– Верујте ми маестро Перенчевићу да вам то није више потребно. Схватили сте шта је слобода.
– Јесам.
– Нисте. Окренула се на столици на точкићима и доклизала до витрине са књигама и из ње извадила репрезентативно дело нобеловца Иве Андрића.
– Окрените страну 56. Читајте.
Слобода, пуна слобода, то је сан, сан коме понајчешће није суђено да се оствари, али јадник је сваки онај ко га никад није сањао.
Полетно сам изашао из ординације на улицу. Био је Свети Јован, праштале су петарде. Пролазе људи који се враћају с посла или са славских ручкова и вечера. Возе се и пешаче, и журе на све стране, у стотинама, у хиљадама. Сви ће они , неко раније неко касније, још ове ноћи потражити своје постеље и, свучени, лећи у њих да спавају докле могу и како могу. И сви ће они исто тако , неко пре неко после, бити спуштени, грубо или пажљиво, у своје гробове. И то двоје, то су једине две неминовне и поуздане ствари које се за ове гомиле људи што журе могу казати – изговорио сам то наглас, да ме сви чују, из уста ГЛАСА, запалио цигарету и кренуо ка поузданој, толерантној тишини, да би отворио поштанско сануче у коме нећу затећи ништа друго осим прашине.

_________ Белешка о новом члану:
Рођен у Београду 30. Септембра 1969. године. Пише поезију, прозу, књижевну критику, радио – драме, сценарије за филм, позориште и телевизију.
„Бензинска драперија“ (1994.)
„ Идеолог светлости“ (1997.)
„Неронове шибице“ (2003.)
„Поноћни извештаји“ (2006.)
„Прасак малих мисли“ (2009.)
„Пошаст у гостинској соби“ (2002.)
„Игуанополис“ (2005.)
„Дијалог са хорозонтом“ (2008.)
„ Боја старог злата“
(2012, награда Мали Немo.)
И књигу прича: „Крвни притисак и танга гаћице“ (2007.)

Радове је објављивао у новинама и часописима. Живи и ради у Београду.

ЛеЗ 0005254

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s