Стојанка Раденовић-Петковић

ИЗ НИГДИНЕ У НИГДИНУ

Ето вратили смо се с ламентом

Над Србијом и ми из Нигдине

Где птице одавно само лете и ћуте

Где цвеће шарено и бујно не дели

Своје мирисе са својим баштованима

Где свако од нас се осами и у гужвама

Ми очима ћутљивих и занетуи сликара

Препознајемо топлину и студен боја

Зреле су воћке само из мртве природе

Трептај ока само окамени живота трен

Док смо јецали без плача и суза

Надали смо се тихо и безнадно

Да ћемо Нигдину скинули са плећа

Као неки стари излизани капут а

Гле и у Србији нас дочекала Нигдина

Они што путеве уцртавају нове

Рекли су нам Ту вам је крај пута

Старог а Нови пут још није завршен

Уцртали су нам само неке ћорсокаке

За наше брижне кораке у будућност

Дочекали нас и туђинци наши

Намерницима нико не нуди више

Со и погачу ону тврду сељачку

Ни мученицу из казана зарђалих

Што прва потече из казана врелих.

МОЈА СТАЗА

А ја какав год пут да изаберем

Колски или поплочан – мој је

Какву год стазу да изаберем

Праву кривудаву прашњаву

Трновиту забачену ил’ осамљену

Биће то она права – само моја

Знам моје време доласка ће бити

У цик зоре кад петлови певају

Кад дугачке сенке српских орача

Почињу да другују са земљом

Док је натапају капима свог зноја

У доласку нећу бити више сама

Придружиће ми се све птице наше

Селице и станарице барске и шумске

Градске планинске и оне неугледне

Што скупљају мрве по двориштима

И оне малобројне скоро изумрле

Знам у моје крикове јауке и лелеке

Наћи ће се гласови свих птица

Зебе шеве славуји косови жуње

Роде штиглице врапци вране

Паунице и све друге лепе и ружне

Орлови и грабљивице сместиће се

У моје лелеке што се простиру

Оштрооки соколови и јастребови

Пратиће ме на мом путу по Србији

Ни дивљач у планима и по горама

Рисови опасни ни изгладнели вукови

Неће бежати од мог корака и лелека

Оглашаваће се самном урлицима

Урлаће медведи из густиша шума

Знам ја слутим ја

Сви они који иду самном у поход

Изговарају неки свој ламент

Својим немуштим језиком

И све се све то помеша у Крик

Опет га у Норвешкој слика Мунк

ВОДЕ

Чујем како шуме велике реке наше

Сава и Дунав су смртном загрљају

Теку све наше Мораве и притоке

Десне и леве и оне лење разливене

Реке војвођанске оглашавају се

И они упорни пецароши у зору чују

Жуборе и крикове наших потока брзих

У лелек мој нађу се и језера она

Слободна и она бранама окована

И све зауздане реке хучу и пене се

Заједно ускачу све воде у мој крик

Ту су и они хладни и топли извори

Знам

Ако ме у Србији затекне

Мртво и топло недељно поподне

Самном ће бити и тихи зуј пчела

Разлиће се ламент као летњи пљусак

По цветовима свих наших башти

Некдашњих садашњих и будућих

Гледам како лептири шарени

Лете нечујно преко ливада и поља

Спуштају се на пољско цвеће и коров

Осећам како исто тако тихо и нежно

Слећу и на моје јауке беса и очаја

У јецајима мојим је сиктање змија

И оне плачу за својом Србијом

Где померена је свака стена и

Сваки камен на коме су се сунчале па

Стварају отров за оне који их газе

СВУДА ПО СРБИЈИ

Заједно са набујалим рекама

Са бујицама јурим низ јаруге

И плавим песмом њиве да се род

Нађе у рукама тежака и радника

Не питам где сам и зашто сам овде

Знам препознаће моје јаде земља

И пријатељи и све љубави моје

И Отуђеници наши препознаће ме

По гласу слову звуку и речима јаука

Ветрови са планина разносе већ

Ове речи ламента очаја и жаљења

Они што самном зајаучу ма где били

Чују да су под Ламентом над Србијом

Сва наша зелена поља и шуме

Сви наши градови велики и мали

Све паланке села и засеоци опустели

И у сну просипамо наш јаук и јецај

Над крововима сабласних градова

Оним малим великим и урушеним

Над вилама старим и новим и тамо

Где је станиште постало стратиште

Из дубина памћења износим

На светлост овог дана сва имена

Заједно онда са свим именима

Под једном песмом из много грла

Бдијемо по ноћи над нашим сновима

О Србији земљи у вечном сјају.

== Белешка о ауторки

Стојанка Раденовић-Петковић рођена је у Нишу где је завршила гимназију . Дипломирани филолог (група за енглески језик и књижевност) и магистар социологије рада.

Стојанка Раденовић-Петковић

Од 1994.г живи и ради у Канади. По доласку у Канаду ангажовала се на пружању помоћи новодошлима, у екипи Српског центра за новодошле при Српској националној академији у Торонту на пружањнју помоћ новодошлима из бивше Југославије.
Писањем се бави од детињства, а своје прве радове објављује у “Нишким новинама” и приштинском часопису “Стремљења”. Песме је објављивала у многим зборницима, антологијама , разним листовима и часописима у земљи и иностранству. Објавила је збирке песама “Песмарица” (1991.г.), “Примењена лирика” (1993.г.) “Разговори” (1994.г.), “Ратна географија” (1997.г.), “Перформанс, поетске белешке са пута по српским земљама 2007.г.” (2008), као и три двојезичне књиге (српски/енглески) “Језик у језику” (2002.г.), и “Виртуелна стварност” и (2006.г.), и “Пеформанс 2- О путу по свету“ (2013)

“Перформанс, Поетске белешке са пута по српским земљама “ (2008) “Гласови речи слова… “(2011) “Изабране песме“ (2012) са освртима о књигама и “Казалице и друге песме (2013).
Књига “Ратна географија” је 1998.г. проглашена за најбољу збирку песама написану на српском у дијаспори на Сабору књижевних стваралаца из дијаспоре Србије 1998.г., а збирка песама “Виртуална стварност” добила је награду Академије “Иво Андрић” за 2007.годину која се додељује српским писцима у дијаспори.
Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења професора писаца Србије, Српско-канадског удружења писаца “Десанка Максимовић” од доласка у Канаду. Стојанка подржава разне културолошке програме српских удружења из Торонта својим учешћем у њиховим манифестацијама.
Иако се бави превођењем са енглеског, српског и немачког језика, песме на енглеском у двојезичним збиркама нису превод, већ су оригинално писане на енглеском језику. – Овде објављујемо одломке из ауторкине поеме „Ламент над Србијом“, штампаном у књизи “Гласови речи слова… “(2011).

ЛеЗ 0005210