Ознаке

Б. Тукадруз (пролеће 2013, снимак Иван Лукић. Не сме се преузимати без дозволе!)

Б. Тукадруз (пролеће 2013, снимак Иван Лукић. Не сме се преузимати без дозволе!)

….Ми нисмо имали Бјелинског, већ Скерлића, и З. Мишића…Многи су се наши тзв. еминентни критичари испилили у комитетима једине партије, и сви су имали иза себе моћ те партије. У књижевности је тешко направити каријеру на подвалама. Међутим, то се догодило у српској књижевности; то се догађало безмало кроз читав минули век! Велика је подвала да смо ми имали некакву другу књижевност до јуче, осим бирократске. Винавер ју је описао, али се тај Винаверов есеј и данас не прештампава!
И после свега о Вођи Јосипу Брозу Титу, ни до дана данашњег, ни у Југославији, што је било толико очекивано, ни у свету, није се појавио ваљанији књижевно – социолошко – психолошко – антрополошки есеј – зашто? Да ли зато што су фарисеји, садукеји и књижевници на време онемогућили и кастрирали српског Дантеа?
Фарисеји, садукеји и књижевници – бринули су се за живот свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући, и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип савремених српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада. Тај додатак је: храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом правдом, јер би им се онда и све остало додало. И пошто нису били спремни за исконски православни подвиг, многи су остали бесплодни, бесмислени, беживотни, сушила им се душа, распадала, атомизирала, расипала, и они су оболевали и одлазили прерано, изумирали, док нису умрли у целини, без остатка…Јер као што лоза не може родити сама од себе, ако не постане на чокоту, тако и писци, које сам читао и познавао, нису могли да роде пошто нису били у Богу. Јер Бог је чокот, а људи и писци лозе… Европски човек. Српски европски човек. Богослов Поповић, знао је судбину српске културе и српског човека. Баш зато што је Србија на опасној вододелници две културе, зенице српске душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек?
„Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне душе и у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане непролазна, од неславне – славна, од смртне – бесмртна, од временске – вечна, од човечне – богочовечна, онда изаберите светосавског Богочовека…“
Српски комунисти, потомци руских бољшевика, дали су одговор на питање српског духовника; изабрали су европског човека; наметнули су европског човека и пакао. „Култура“ српска друге половине ХХ века није православна култура, богочовечанска; она не почива на личности Богочовека Христа. У њој се Бог потцењује на рачун човека, и човек на рачун Бога. Ту, природно, никад није постигнута идеална равнотежа нити остварена савршена хармонија између Бога и човека!…
_________ Из једне од Бела Тукадрузових књига (часописно издање, фрагмент)

Advertisements