Ознаке

STID
FELINI je tvrdio da nikada nije gledao nijedan svoj film u nekoj javnoj sali: „Obuzelo bi me nepodnošljivo osećanje stida da sam negde sedeo zajedno sa publikom. Osećao bih se vrlo neprijatno, kao osoba koja ne želi da zatekne svog prijatelja kako radi stvari s kojima se ne slaže“, objasnio je jedan od najvećih umetnika i intelektualaca.

Мост,zavetinein, Pek, Zvižd, Pogled sa moje buduće kule (snimak Ivan Lukić, leto 2013)

Мост,zavetinein, Pek, Zvižd, Pogled sa moje buduće kule (snimak Ivan Lukić, leto 2013)


MOJI filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. Jer, za mene je pričanje jedina igra koju vredi igrati, govorio je Federiko Felini, jedan od najvećih italijanskih reditelja i scenarista, koji je svetskoj kinematografiji ostavio dela koja su ga svrstala u najveće majstore fantazije i snova.
Felini je rođen 1920. u Riminiju, gradu u kome je, po predanju, prešavši reku Rubikon, Julije Cezar „bacio kocku“. Umro je 31. oktobra 1993. i ove godine Italija nizom raznih manifestacija obeležava dve decenije od smrti svog velikog umetnika i intelektualca. Četvorostruki oskarovac u kategoriji najboljih filmova izvan engleskog govornog područja, kao student izdržavao se baveći se glumom i novinskom karikaturom, a posle ženidbe glumicom Đulijetom Masini 1943, koja je postala i njegova filmska muza, započeo je saradnju sa slavnim rediteljem Robertom Roselinijem, i to na pisanju scenarija.

Felini je kao scenarist zajedno s njim potpisao i jedno od takođe kultnih ostvarenja „Rim, otvoreni grad“. Kao reditelj debitovao je 1950. filmom „Raskošna svetla“, u vreme kada su ratne tragedije pomalo već zaboravljene, kada se stvorio optimizam blagostanja sa svojim, tada još teško prepoznatljivim zamkama. Tematika i problematika neorealizma, koja je bila na socijali, postupno se premeštala ka psihološkim sadržajima, i taj filmski trend, čiji je najistaknutiji predstavnik upravo Federiko Felini, nazvan je neorealizam duše.
Felinijeva opsesija postale su iluzije, čovekova zaokupljenost materijalnim i ispraznim, gubitak ljudskosti i vrednosnog smisla života, pa je već svojim drugim filmom, „Ulica“, 1954. dobio i prvog Oskara. Tokom karijere još tri puta dobijao je najveću američku filmsku nagradu – za „Kabirijine noći“ (1957), autobiografski film „Osam i po“ (1963), i „Amarkord“ (1973), kojim se „vratio“ svom rodnom gradu i detinjstvu. Ipak, planetarnu slavu doneo mu je „Sladak život“, film sa Anitom Ekberg i Marčelom Mastrojanijem u glavnim ulogama, koji je pre 53 godine očarao bioskopsku publiku širom sveta i postao nešto više od filma – mit koji i danas traje.

Petog Oskara Felini je dobio za životno delo, a uručen mu je 1993, nekoliko meseci pre smrti. Režirao je 20 filmova, a istoriju svetske kinematografije zadužio je remek-delima, među kojima su i ostvarenja „Satirikon“, „Rim“, „Grad žena“, „Klovnovi“, „Kazanova“, „Plovi brod“, „Đulijeta od duhova“, koji je posvetio svojoj ženi. Pored „zaštitnog znaka“ njegovog jedinstvenog, neponovljivog dara, tu je i kompozitor, i njegov prijatelj Nino Rota, s kojim je sarađivao u gotovo svim svojim filmovima:

„Ima jedna faza u radu koju najviše volim“, pisao je Felini. „To je svečanost, nastajanje muzike i snimanje. Nino Rota! S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim i tom delu. Međutim, van posla, ne volim da slušam muziku. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz koje si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, kao i svaka lepota ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna, i da te boli. Ali eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli, i to me nekako teši.“

Federiko Felini

ŠTA BIVA KAD SE ODRASTE?

KADA je imao samo 12 godina, Felini je pobegao od kuće i priključio se putujućem cirkusu. Ogromna radoznalost deteta i taj svet cirkusa ostali su kao fascinacija i u njemu, i u njegovim filmovima:

„Mnogo me nervira taj moralistički cilj da se odraste… Šta on zaista znači? I pod pretpostavkom da je moguće odrasti šta, dakle, biva kad se odraste? Da li ste ikada sreli odrasle? Ja nisam. Doduše, možda odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja“, govorio je veliki filmski mag.

SMISAO ZA FANTAZIJU

FELINI je ostao upamćen i kao vesnik novih, revolucionarnih ideja iz šezdesetih godina 20. veka – poveo je opštu pobunu književnika, filozofa, sineasta, studenata i stvaralaca nove generacije pop i rok muzike protiv puritanskog, učmalog i konzervativnog italijanskog društva iz pedesetih godina.

„Moja generacija proživela je detinjstvo puno zabrana, prinuda, tabua… Ali, naša radoznalost i fascinacija nepoznatim bile su neokrnjene. Imali smo smisla za fantaziju, i to je ono što je spasavalo naše živote“, objašnjavao je Felini.

Deset godina od smrti Federika Felinija, majstora filmske fantazije i snova | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements