Ознаке

Из рукописа, који као књига ускоро излази под насловом СТРАВНИК
___________________________________________

колечке (снимљено на планини радан, југ србије, новембар 2013 - фотодокументација заветина)

колечке (снимљено на планини радан, југ србије, новембар 2013 – фотодокументација заветина)


ПОКУШАЈ ЛИРСКОГ
ПРОМИШЉАЊА СТВАРНОСТИ

Опало лишће.

Голе гране.

Мраз гризе
стозубим устима.

Студен ледом
бруси дане.

И мене, смрзлог.
У смрзлим њима.

***

Јебеш лирику, кад живим политику.

извор - црногорско приморје, лето 2013.фотодокументација заветина

извор – црногорско приморје, лето 2013.фотодокументација заветина

СИТНА ДУША

Робујем навикама, којих се гнушам.
Стидим се својих потајних жеља.
Често се, намерно, бившим кушам,
a безнађе поричем привидом весеља.

До крајњих сам граница усавршио технику –
постао сам мајстор за самообмане.
Врло се вешто сналазим у лику
који све врлине претвара у мане.

Чак и ако праштам – праштам срачунато.
Свако добро чиним из некаквог рачуна.
Једнако ми пријају и свила и блато,

јер мени је само моја ситост битна.
Уосталом, исто је – и празна, и пуна,
душа ће ми остати, свеједнако, ситна.

НИШТА

1.
Мржња с мржњом, зло са злим.
Немам ништа ја са тим.
Мада нећу – свашта памтим.
Касно лежем. Тешко заспим.
Снова нема. Само дим.
Ништа немам ни са њим.
Мада не бих – ипак патим.
Живот траје. Брзо зрим.
Ништа немам, ни са чим.

2.
Сурутка. Сирће.
Хладна облога.
Шта буде – биће.
По вољи Бога.

Дрхтим. Треперим.
Са душом се делим.
Ни јаук. Ни уздах.
Ни кајање. Ни страх.

Ван себе – лебдим.
У себи – бледим.

3.
Од огњишта – ђубриште.
Од светилишта – стратиште.

Превише ствари које нас ниште.

ево шта пише изнад извора. црногорско приморје, лето 2013. фотодокументација заветина

ево шта пише изнад извора. црногорско приморје, лето 2013. фотодокументација заветина

Credo quia absurdum.
(Верујем, јер је апсурдно)

EX NIHILO

Не помаже, уопште, спознаја суштине,
схватање бесмислености сваког труда.
Једнако се вреднују и лажи и истине
и исто се цене – и мозак, и муда.

Ма нису, такође, ни титуле важне,
ни пун буђелар, ни ловор, ни трубе.
Узалуд и ум, чак и руке снажне,
кад људи, на крају, увек себе губе.

***

Претачем из шупљег у празно.
Сечем уши, да дупе закрпим.
Живети је, признајем, врло заразно,
те, тако, и ја – живим. И трпим.


MEMENTO MORI

Прошетај гробљем, ослушни мермер,
попричај мало са пар споменика
и схватићеш какав је живот чемер
за обичног човека, а некмоли песника.

Схватићеш, уједно, да мртвих и нема,
осим, можда, оних – умрлих у сећању,
а да је смрт – та велика тема,
велика захваљујући страху и кајању.

Схватићеш, такође, да смрт не боли
и да, чак и мучна – лишава свих мука,
да се она, заправо, много више воли,
него овај живот – саткан од јаука.

Мртвима је добро у односу на живе,
све им је свеједно и све им паше,
не дели их нико на праве и криве,
нити се деле на њихове и наше.

Схватићеш, надаље, праву меру ствари,
ону коју мери, непристрасно, страх
и зашто је нада оно што не стари,
чак и кад је тело постало прах.

***

На гробљу ћеш схватити и шта си ти,
и да није таштина важнија од стиха,
ако будеш схватио да у теби зри
истом снагом смрт, подједнако тиха.

Advertisements