Ознаке

Мирослав Тодоровић
РАВАНИЧАНИН – ВИДЕЛО И ЗНАК*

Песник М. Тодоровић  (децембар 2013)

Песник М. Тодоровић (децембар 2013)

…Ко сам и што сам, што ћу, кога волим,
Шта тражим, куда идем, за чим лутам?

Тин Ујевић: Тајанства

Eванђелиста песник новозаветни је обзнанио: У почетку беше реч, и реч беше Бог…А моја Реч вечерас је хвала. Ова на овоземаљским језицима највећма казивана реч је упућена Поезији и Непознатoм Раваничанину, писцу синаксарског Житија светога кнеза Лазара (1393–1398?), једног од најранијих житија о Лазару Хребељановићу, одн. најстаријих целовитих српских списа о времену Косовског боја.“ Непознати нас је именом и делом окупио, именом које симболиком речи непознати омогућава да будемо „познати“. Да ћемо божанским даром певања одржавати ватру песме у нама и нашим књигама, која ће нас окупљати и чувати од заборава.Знано ја да поезија памти и чува. У усменој поезији је сачувана прошлост из које нас призивају преци и чији се одјеци находе у језику наше поезије. И наших живота.
У име поезије награда именом Раваничанин више од почасти по-езији и песнику опомиње на усудност овог простора. И сазнавања моћи речи, усмене и писане, да буде видело и знак. Оно што вазда јесте симбол. Али више од начина сазнавања, поезија је пре свега начин живота.
„Песник је, каже Перс, (а Сен Џон Перс је, уствари, назив једног острвцета из групе острва Гвадалупе, који је песник узео за свој псеудоним*) „постојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер је неодвојив део човека. Из поетске неопходности, спиритуалне неопходности, створене су чак и саме религије, и помоћу поетске лепоте (Захваљујући њој) искра божанског живота засвагда је у људском белутку.“
Знано је да се поезија пише и дефинише већ хиљадама година. Захваљујући поезији библија се одржала и постала свекњига.
Када говоримо о поезији ми казујемо о Животу, о Љубави, о нама и непознатом Раваничанину познатом јер је непознат. Непознато је најснажнији зов и изазов за стварање. У жару речи непознат находе се и још чују гласови из тмине појања, и оне тмуше која ће се после Цара Лазара над овим простором грабежљиво наднети.
„Невољно време кнеза Лазара Преписивач Диоптре је сажео у реч туга, која је на таласу сонорне мелодије добила своју праву јачину:

О колико туга беше по земљи
За кнеза Лазара доба.

Када је после неколико векова Стерија певао о добу кнеза Лазара, постигао, поред основне речи –туга, сличности и у мелодији:

Тако на лицу земље само је туга и плач. (Даворје на Пољу Косову).“

Ововремени песник, Мићо Цвијетић, носилац Награде Раваничан, век и по после ових стихова, исписује:

Сваки дан нас је све мање,
Од некадашње множине, шака јада…

Када данас читамо истинске лирике епике овог тла видећемо у њиховој основи ехо овог певања, чути звук судбине, спознати јакоже комплексност речи непознат. Духовна линија прошлих времена и из овог слова подсећа на жвописну загонетност криптографије. У том кључу, и са тим кључем можемо одгонетати и тајну Раваничанин-а. Тајна Раваничанин је општа. Као, између осталих и тајна времена будућег.
О томе шта ће нас снаћи и како ће бити записано је у староставним књигама. У Библији. ( Што је било то ће и бити, што се чинило то ће се и чинити, и нема ништа ново под сунцем“ (Проп. 1 гл.), рекао је премудри Соломон 20 векова пре Христа). У њ’ма се находе и наше (све)теме, ововремене. Као да смо се вратили почетку вапајног певања, као да су на небесима поново знамења а на земљи стихови Јакшићеве „Поноћи“: „Под руку с злобом пакост путује, / с њима се завист братски рукује…“ доклен небо земљи говори: На теби је злоћа превелика
Данас, када је на ове просторе зинула и ала и врана, када су праве вредности потиснуте, када и језик наш сваким даном нестаје, када се књижаре затварају а кафићи отварају, када је све у власти капитала и но-вих богова оличеним у новцу, када je све мање човека у човеку, јер је обездушен, обезљуђен. Јер, му је душу, то песничко осећање света, узела идеологија звана „нови врли свет“, свет који је постао орвеловска „животињска фарма“. Орвелов свет се повампирио, наступило је доба велике звери, нови постмодерни крсташи освајају свет, кроје границе,
Јер, ововременог човека је поробила техника, ђаво оличен у металу и пластици, у виртуелној тамници је створио безосећајног створа који је у власти божанства новца, створа које је изгубио сопствену душу. Сигуран сам да ће божанство поезије после свега попут косовке ђевојке видати ране и спашавати човека сутрашњице. Јер будућност човека је будућност поезије. Човек се од свега најбоље спашава уметношћу, каже Гете, а Његош вели:
Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вапијућег у пустињи; он сања о бесмертију…
А још пре 200 година, један Немац, Фридрих Хелдерлин, поставио је себи, и нама, питање: „Чему песници у оскудно време?“ Одмах затим је полудео, па одговор морамо да тражимо сами.
Награда именом Раваничанин је добар знак и путоказ да се враћамо Речи, песми. Оној речи кроз коју је, ако је у библијском кључу читамо: Све постало, и без ње ништа није постало, што је постало.“
А када говоримо о речи, ми говоримо о човеку, о животу, о непознатом, о Равничанину. У тајнопису овог имена је скривница у чијем ћемо херметизму наћи и тонове ововременог певања.
Из говора Ј. Сеферија у Стокхолму (1963) у овај текст се сливају речи: „Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху – а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења. Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења.“

Са директором Библиотеке Лепосавом Иванковић

Са директором Библиотеке Лепосавом Иванковић

Пишемо једну песму, и сви гласови се у један глас, у реку људског постојања сливају и свему дају смисао.
Уз хвала, желим да нас поезија и награда Равничанин на веке окупља, јер, како је већ казала умна Исидора: Без чега поезија не може, то је живот и смрт. Без чега живот не вреди то је поезија.
Чини ми част да будем у друштву песника овенчаних тајном Рава-ничанин: Р. Андрића, С. Игњатовића, М. Цвијетића, М. Димитријевића… са жељом да се тај ђердан не прекида, да служба у цркви поезије на веке траје. Амен!
Мирослав Тодоровић

у библиотеци у Параћину на дан доделе: В. Ракић, М. Тодоровић, М. Јанковић, З. Трифуновић, М- Димитријевић и др.

у библиотеци у Параћину на дан доделе: В. Ракић, М. Тодоровић, М. Јанковић, З. Трифуновић, М- Димитријевић и др.


mirtod2008@yahoo.com
Изговорене приликом пријема Награде Раваничанин, 21. 12. 2013.
Народна библиотека „Др Вићентије Ракић“ Параћин.
______________ Драги ИМЕњаче, чесТИти МирКО,
обрадова си ме вешћу да су се моји стихови , (…..), нашли у руху руског језика. Радује то што су нашли свог преводиоца да их у свој језик преточи… Такође , чини ми част да се нађем у друштву сјајних песника, пријатеља кроз чију поезију откривам смисао певања. И не само певања.
С друге стране ово на свој начин казује да има наде, од памтивека је тако, да све нађе свој пут.
Уз ове речи шаљем Ти „Извештај“ са доделе Награде Раваничанин. О Нагр(а)дама, том људском чину и све више непочину сам већ писао, као и о стварању као Божјем послању. Остаје само оно што смо урадили, остаје само варка, после које ћемо чути речи М. Аурелија: Затим постави себи питање: / и где је све то свуда? / – Дим, пепео, бајка или чак ни бајка више није.
Али нема смисла више о томе. Нама ништа друго не преостае него да свој земаљски задатак извршавамо. Пером. И стога све Ти вито и чесТИто било.
Твој, искрено Мирослав из Трешњевице (Из писма М. Тодоровића, 23. дец. 2013.)

Advertisements