Ознаке

знак препознавања. заветине, 2013.

знак препознавања. заветине, 2013.

Пишем ти одовуд…

Жалосна је то, и потребита, ствар – чишћење (књижевног) алата, бацање купусара, ослобађање фијока и полица од онога што ти се чинило важним, а више не важи. То је још једно почињено наше издајство, овог пута према себи и сопственом животу. Као да га, мада јединог, не прихватамо у потпуности. Сви ти папири, од љубавних писама до техничких обавештења о обавези појављивања пред овим или оним судом, имају своју неиспричану причу, вапе, пиште за ушима, траже право на даљи опстанак…
Узалуд.
Неће, ипак, све бити бачено. Понешто мора остати.
Песму, посвећену Милораду Ђурићу, написао сам још средином деведесетих година; били смо, тог лета, ја, моја Славица и наш, тада четворогодишњи, Душан (Софија се још није родила) у Малим Крчмарима, где су Миша и Љубица имали сеоску кућу у којој би проводили део лета. Био је, тада, с њима, у свом родном шумадијском селу, и Мишин отац, академик Војислав.
Песма је настала у смирај тог лепог дана, када смо се наразговарали и попили, лепе, ракије, трудећи се да свет меримо, колико се може, „свешћу детињом, ђачком“.

Миши Ђурићу

Ми смо неук народ, невелика земља,
али зашто нас се силни тако плаше?
А у Крчмарима душа је неспремна,
сем за гутљај љуте мученице наше…
Пораз нам је семе из којег се ниче
до у празан простор између два ништа,
па присвој и муку народа, песниче,
кад већ ти на њега, он на тебе приста.
Свуда сиромаштво, глупост неукости,
осредњост, таштина, отворена пљачка,
градски олош, или лукаво сељаче.
А опет би своме народу „опрости“
рекао. Због чега? Свест, детиња, ђачка:
ни потпоре такше, ни ракије јаче…

Песму Миши нисам слао дугих пет или шест година, ваљда сам је негде затурио, шта ли, нисам је ни објављивао… А онда му је послах, током рада на превођењу „Рамајане“, лета 2002. године, за издавачку кућу у којој је он радио као уредник, после пензионисања у Српској књижевној задрузи. Недељу-две касније, добих од њега писмо с песмом – његовим одговором на моје стихове. Тражио сам ту његову песму у време састављања збирке „Поседи“ (Калиновик, 2011. године, Миша је још био са ове стране), како бих је навео у коментарима (хтео сам да је наведем целу, као коментар на песму посвећену Миши, објављену у збирци) – но, у несређеним пусулама (које би могле да испуне читав један џак!), нисам успео да је нађем.
И ево, сад, кад сам одлучио да пречистим папире – изненадно је изронила – хтео бих да поверујем и неслучајно, као за годишњицу Мишине смрти.

Милорад Ђурић

Влади Јагличићу

(Одговор на песму-писмо)

Пишем ти одовуд, ко из руске зиме,
у Црнограду душа ми се стиска
да тако сачува барем старо име
народа нашег, у тами кад блиста.
И збиља: шта је сјај по дану?
На мрак и тугу све у мени приста,
сунце ми треба само да погледам рану
и Мораву – тече пут свог изворишта…

У селу где бесмо још плужи мој предак,
али и те њиве већ су невидљиве.
Зато не пијем више,
не може да пије ништа,
но љуту сипам право у невине вене.
Реци ми, песниче, усред кртог стиха:
зар и Смрт није песник добар,
а ми тек лист по коме она пише.

8. септембра 2002.

Advertisements