Ознаке

Црни снег, и Мирослав Тодоровић, овог снежног пролећа 2014

Црни снег, и Мирослав Тодоровић, овог снежног пролећа 2014

(…) И ја, док Ти пишем ове редове, данас на Васкрс, док се Трешњевица опоравља од снежне напасти, док видам-о ране и скупљамо поломљене гране, душу да и не помињем, мислим да овај донкихотовски наум има смисла, да је већ Неко писао раније некоме слично писмо, и писма, као што ја Теби пишем. И све више мислим да ми писањем одржавамо ватру оне Речи из које све истиче… Одржавамо, понављамо, кружимо на начин годишњих доба… У, овом, Твом тексту има реченица на коју те подсећам: “Да сам у пензији, кренуо бих са торбом и штапом у руци, као просјак, и с дебелом бележницом и фотографским апаратом, од села до села, кроз Србију уздуж и попреко, и сведочио, записивао, записивао, отимао од пропадања и нестајања ромор судбине оне Другог, непознате и скривене, упропаштене Србије.” (стр.11. болд).
Прегледај Текст у прилогу, и јави шта ми ваља чинити у вези моје намере да га у књигу уврстим. Ако будеш шта исправљао обави то црвеном бојом. Мислим да би га ваљало поново огласити у Сазвежђима. Очекујем “исправљен” текст, надам се да ћеш за њ имати и воље и времена.
Уз срдачне поздраве, МирОСлав из Трешњевице

Тодоровић, опет, међ горама

Тодоровић, опет, међ горама

Ко је Мирослав Тодоровић? Треба прочитати његову песму У спомен на палму у оази Терер и читаоцу ће се казати.
Објављивање Тодоровићеве књиге ПОТОЊА ВЕРЗИЈА*, била је прилика, да поново читам књиге овог песника.Читао сам оне књиге које сам поседовао у својој библиотеци.**
Зашто ПОТОЊА ВЕРЗИЈА?***
А шта ми, или евентуални читалац, знамо о претходној верзији ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ?
Песник је “опчињен миром пустиње” и “небом огромним” “звоном тишине” “ Над палмом у оази Терер”. Песник је ви/део, ослушнуо “усамљену књигу света”, која нити броји године, нити записује виђено, “Док сунце гори над њом”, гледа и “Увиђа целину света / У празнину видика загледана”. Тодоровић је чекајући јутро, под палмом у оази Терер” видео “вечност сиву” која “мирује”; сетио се живота “кога више нема” и коначно, ту, испод палме, открио “значења овоземаљског”.
Мирослав Тодоровић је, могли бисмо рећи, та палма у оази Терер, најусамљеније дрво на свету, или барем у српској поезији друге половине XX века. Најближе дрво овом дрвету је на много великим растојањима према овоземаљским мерилима, и зато је о поезији овог песника написано врло мало ствари које одређују његову суштину.
Уврстио сам Тодоровића у Несебичан музеј песмом У спомен на палму у оази Терер. Она, верујем, на најбољи могући начин репрезентује трагизам постојања, и оно најдубље у опусу овог аутора што је до овог часа објавио, као књиге, и оно што у многим листовима и часописима објављује (критика,прозни текстови, записи…).
Срба Игњатовић (у поговору овој књизи) пише: Стиша-вајући властити начин казивања и песму како би она на посебан начин кореспондирала с тишином иза корице, после књиге и изван књиге, тишином – празнином као исходшитем сваког гласа и живота, песник је управо њу именовао као “Језик минулих и будућих времена”, као универзални језик. Неку врсту заједничког именитеља времена у којима нас није било и оних у којима нас неће бити. У ствари, говорење о тим временима је најобухватнија и најбитнија “тема” не само у Потоњој верзији већ и у претежном делу свеколике поезије Мирослава Тодоровића (в. поговор “Модерни песник апокалипсе, стр. 108).

Канал ФИЛТРА I

Александар Ристовић, у предговору једној од претходних Тодоровићевих књига поредио је М. Тодоровића са М. Настасијевићем.
Узгред, поред низа занимљивих песама, у овој књизи има један одличан ОДЛОМАК.1
Иван В. Лалић је уочио да (пишући о једном циклусу из књиге СУДЊИ ЧАС) Тодоровићев доживљај Африке уноси у поезију овог песника “више јарких боја: местимично проширује стих у живописну нарацију, осветљава колорит, обогаћује слике. При свему томе, ове афричке песме остају органски део целине, односно контекста књиге: а можда нећемо погрешити ако кажемо да управо у њима Тодоровић најуспешније налази објективни корелатив својих емоција”.
“Ако потражимо песника најближег Тодоровићу то је Момчило Настасијевић. Додирне тачке: древност језика, по/кушај да се искаже заумно, поетски циљеви који постају средства. Као у молитви – ништа није окренуто другом, него нечем што остаје недодирљиво” (в. у Тодоровићевој књизи СВАНУЋА, Деметра, Књажевац, 1994, стр. 5).
Или нешто мало касније: “Песма је код Мирослава Тодоровића као каква жива вода коју покушавамо да задржимо у шакама раширених прстију. Ту је за тренутак, тако нам се учини, а онда исцури њен блесак, да бисмо, на крају имали у свести не слику тог блеска већ његову негацију – затамњење” (исто, стр. 5).
“НАПИСАО САМ ПЕСМУ О ВЕЧНОСГИ / Седео сам те ноћи са својом душом / Како сада из сна да изађе / У другом свету да се пробуди // Чује / Тишина одјекује // Књига пуна самоће // Из тмуше светлости / не излази” (стр. 51) .
У ПОТОЊОЈ ВЕРЗИЈИ (стр. 52) читамо следеће стихове, врло блиске онима из претходне књиге, објављене, 1994:
МОНОЛОГ, САМОЋА :
“ИЗА КОВИТЛАЦА година / Неме речи догађаја / У књизи суштине ћутања / Све године од живота / Празна тишина белине / Зборе хладне искре у мраку / Обасјавају слово о нама зиму / Ал то слово је камен / Светли / понад хумке јаох текста / кроз левак светлости / Веје из видела пророчки // На крцатим страницама пустоши / Апокалиптичне линије мог живота / Шака мрака је прича спаса / Фатаморгана: роман о томе // Ал у видику ни гласа”.
Тодоровић у књизи СВАНУЋА прештампава низ песама из књиге СУДЊИ ЧАС (1990).
Као што и у књизи ПОТОЊА ВЕРЗИЈА прештампава неке песме из СВАНУЋА.
Има извесних наговештаја да се, донекле, објављена верзија књиге СВАНУЋА чита као она Претходна верзија ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ.
На темељу који је поставио тамо у своје време, песник је назидао и необичну поетску грађевину ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ. Било би вредно, и захтевало би наравно много више труда, позабавити се стваралачким процесом М. Тодоровића, баш зато што је у свакој новој књизи овај песник настојао да се надовеже на неку од нити која му се чинила битним у тренутку писања коначне, иако ни једна верзија није коначна, све док је песник међу живима.
Зар се исто не би могло рећи и за низ песама из СВАНУЋА (из циклуса Унутрашње стање ствари, Формуле живота и Лирика воде?
Оно што је Слободан Ракитић написао поводом Тодорови-ћеве збирке песама СУДЊИ ЧАС више важи, као опис приближног метода Тодоровићеве књиге СВАНУЋА.
У књизи ПОТОЊА ВЕРЗИЈА, Тодоровић је развио онај поглед који је доминантан у књизи СВАНУЋА, поглед који почиње циклусом Унутрашње стање ствари.
То је више него поглед, искуство.
Тодоровић је, да се послужим речима Србе Игњатовића, “поседник властите, лирске истине, онај који је сазнао и (…) проговорио пуним гласом”.
Читава књига ПОТОЊА ВЕРЗИЈА налик је на збирку одломака истргнутих из дневника који песник води само за себе.
“Тодоровић има сасвим изграђен и препознатљив песнички рукопис. Не исказује увек до краја своју мисао, не завршава увек свој стих, већ воли да их остави недоречене; уместо целе слике даје део слике, уместо целог стиха тек полустих, уместо целовитог списа део списа, уместо песничког предмета његову сенку”.
У песми ИНИЦИЈАЦИЈА (стр. 65 ) Тодоровић вели :
“У ДУБОКОМ ћутању / Између камених сенки / Сталактити речи / Истине “. У једној песми у којој цитира стихове пок. Лалића, Тодоровић вели: “ИЗ КАМЕНА У КАМЕН без иједне речи / Чула се тишина заборављених векова // Језик којим говоре доњоземци / Веле зна тајну вечности // А тамо су сенке и све што нестаје”… Ту песму Тодоровић завршава криком: “ Видело! Видело! – хоће ли ико / мој глас чути”.
Да, хоће: чуо сам га и чули су га.
Чуо сам сјај одјека једног огромног песничког и животног искуства, и глас многих луталица, и глас најусамљенијег песника савремене српске поезије. Чуо сам глас песника Фабула белине и тумача Страве.
Аутор ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ је песник који ослушкује “Тихи говор кристала”, и повремено се руши у амбисе, тамо “где мешају се векови”. То је песник који осећа и разуме дубину времена и стравичне поноре тишине. То је песник који мами “из сна стихове”, јер слути да “Незаписани негде живе”.
У песми Сви моји животи, Тодоровић вели: ”САМОЋА Тишина Ехо урвина / Стихови у којима мир / Налази тишина Сенке времена” (стр. 56). Самоћа је велика тема и песник М. Тодоровић је достојан ове теме. У самоћи је много тога садржа-но: и “безосећајно небо над пустињским пејзажом без даха”, и судбина општа и појединачна, лична и песничка, историја и трагизам историје, бол и искуство, пролазност и непролазност (“Оседех између два незаписана стиха”, стр. 81).
Тодоровић је песник који не фолира, не прича приче. Само у два стиха, Тодоровић је рекао толико тога, пре свега о себи и о времену у коме живи, због чега други савремени писци пишу сабрана и изабрана дела: “ЦРТЕЖ ПЛАНИНЕ. МЕЂ ДИВЉИМ линијама међу гујама у сенци урвина моја судбина” и : “ ПРИЧА ЗА ПЕСМУ. У МРКЛОМ МРАКУ црно бсз иједног гласа” (стр. 82)…

У Београду, 24. јануара 1998.

_________________________

Трешњевица, априла 2014.

Трешњевица, априла 2014.

Канал ФИЛТРА I
ПОЛИТИКА, ПОЕЗИЈА, СУДБИНА

“Смрт на селу окупља и мири”
Окренут тамном и дубоком, нестајању, трулежи, црном виделу тишине, песник Мирослав Тодоровић је између стихова своје најновије књиге, испричао причу о томе да се све распршило, да је смрт учинила своје (“Смрт на селу окупља и мири”, стр. 44), испричао је причу о нечистим духовима, који су сав свој земаљски век испунили борбом за право и првенство. Нечисти духови су довели до руба постојања многе фамилије ове земље и саму земљу. Заклети непријатељи сваког реда и закона, накићени слаткоречивим обећањима и нахрањени многим самообманама, уситњени као песак, они се множе, не из међусобне љубави, већ из паклене себичности. Нечисти духови су неспособни за поимање истине и за какво блаженство од свога постојања. Не треба више ћутати. Ова земља и њена деформисана књижевност и култура пуне су корова и шкарта, пуне су првих грехова, самообмана умова, па је некако и природно да су песници, који то откривају криковима, на периферији, скрајнути, наизглед без шансе. Неће тако бити и не може бити! Мирослав Тодоровић се оглашава гласом из дубине; он не каже као богослов :”Безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге”, он констатује :” Закључао сам врата родне куће / Нигде није као у причи шкрипнуло / Само је у мени шкљоџнуло / Тамно и дубоко и ко зна колико далеко” (стр. 45), и те речи имају снагу сведочења, енергију распетости и здравља, неуништиву енергију истине. Напросто, дах светлости далеке засипа речи овог песника…

***
Мирослав Тодоровић: ТАМНО И ДУБОКО, Апостроф, Београд, 2002, 70 стр. –
Мирослав Тодоровић (1946), загазио је у шесту деценију живота, иза себе има 56 година и 11 песничких књига. Рођен је у Трешњевици код Ариља, а живи у Нишу. На насловној страници његове управо објављене књиге умонтиран је фотос -Поглед на песникову родну кућу (Поглед са Свеловине – гробља ? које је снимио сам песник). Песнику је отац преминуо, преминула му је и мајка, пре неколико година, и кућа је – пуста. Много је данас таквих кућа у Србији, од Ариља до Неготина, од Голубца до Иван – Куле, уз и низ Мораву. Одмах да кажем: ово је опора, истинита, храпава као кора горуна, као лице изборано борама дуговеких стараца, књига, која се оглашава из мрака тишине, из понора дубине и судбине, из тескобе постојања и нестајања, оне друге, непознате, придављене, упропаштене Србије. “Седим пуст испред куће пусте / Завија пас који нема куд да оде / Ћутим над овом у зјапу белином/ Ја који немам више где да дођем” (стр. 51, завршни стихови). Ови стихови су “одлежали” у песниковој души и фијокама; искуства су болна и доживљена, као многе сгранице у надахнугој и раној књизи ЕХ РОNТО Ива Андрића. Песник се у овој књизи суочио са страхотом нестајања и ишчезавања једног света и племена :” На овом кревету је лежао мој отац / моја мајка је после његове смрти / Овде одмарала уморну душу (стр. 48, песма Дневник, 17. април 1996), као што и сам песник Умор својих година смирује на истом кревету…
Нема фолирања у овој књизи, флертовања са књижевним помодарством с краја 20. века. Нису ово импресије једног очајника, већ је пре реч о извештају, о књизи постања и нестајања. То је књига окренута видицима који застрашују, јер на њима трепери као летња јара философија векова, трагизам постојања. И кад дотиче елеменатарно, ветар који се гнезди у трави испред гроба његове мајке, и кад баца поглед на магле у долини, ова књига дочарава застрашујућу слику, истиниту слику пустоши данашње сеоске и провинцијалне Србије. Тодоровић се, као ни један други песник из његовог ужег завичаја (М. Гавриловић, или Р. Андрић…), као ни један други песник његове генерације (па ни Милосав Тешић), понајвише приближио овом књигом, језику вазда будне маховине, глухоти, судбини, духу земље и даху вечности, књизи истине, Мирослав Тодоровић пише, као што дише. Ова књига је дводелна, условно говорећи : први део је посвећен Постању, други – нестајању, Апокалипси… Шкрт на речима, а речит, истинит и загледан у тамно и дубоко, у саму срж судбине човека, овај песник се својим планинским дневником оглашаава криковима, правећи исписе тише од тишине. “Удовички ветар међу гранама је свијао гнезда пуна немирних шумова. У изненадном крику тице чуо сам свој живот. моје је срце престрашено тукло у грудима… “ стр. 7) Зашто – престрашено? У овој књизи има одговора на ово питање, и међу стиховима, и између редова. Јер у овој књизи се најдубља поезија оглашава у нереченом, између редова, што је ретка особина песника.
Песник се, понављам, оглашава из једне посебне ситуације, из сусрета са лепотом и страшним, ишчезавањем. “Ишчезава, све ишчезава”, вели песник (стр. 28); ишчезавају не само они рођени: ”Ишчезавају и они који тек треба да се роде” (стр. 29). О ишчезлима, о најближима, песник даје потресно сведочанство. У овој књизи су се измешали “људски јецаји и хујање ветра”, пустош и пропадање, успомене и дим из морне самоће пе-сникових година, мук…
“У другом издању моје антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (2000) повећао сам број песама овог песника; повећао сам и у трећем издању (2002); помало сам се кладио на овог песника; и добио сам опкладу овом књигом, на срећу савремене српске поезије, и тек ћу је добијати, ако се песник осмели и сачини књигу својих изабраних песама са истим овим насловом и сродним песмама, које он има и у другим својим књигама.
Овај песник је дошао из једне линије српског песништва која није, наизглед, обећавала много. Његова пуна афирмација је каснила и стога што није живео у Београду, већ животом вечитог путника и теренца. Из више разлога је каснила пуна афирмација овог песника, који има чудесну стваралачку моћ да гледа “кроз стакло танко 20 векова” (стр. 11). Међутим, и појам “пуне афирмације” је релативан.
И зарасле стазе, орлови кликташи и језива истина оне друге, непознате, скривене и придављене Друге Србије… Ништа у овој књизи није једнозначно и поједностављено, напротив. Није са-мо у песниковом опустелом дому зацарила туга самоће и пропадања, већ у читавој земљи – Мајци.
Читао сам Тодоровићеву најновију књигу у јеку кампање за председника Србије, након повратка из завичаја, тј. из Звижда (Мишљеновца), где сам са мојим млађим братом песником преко викенда искористио последње дане лета, да нашем оцу обезбедимо огрев за предстојећу јесен и зиму. Обарали смо у нашем забрану, у Крајњем Потоку, краљево дрво (багрем); моторном тестером смо то радили; као праве дрвосече, одмах на лицу места кратили стабла и товарили их у велику тракторску приколицу. Знам тај забран и ту шуму, последњи пут сам је видео пре петнаестак година; тамо ме је водила мајка, моја покојна мајка; сада једва да сам могао да је препознам. Сада је то права континентална прашума. Отац нам је показивао атар имања, злу не требало, јер и њему је већ 77 година. И док смо пословали, кружили су над нама орлови кликташи. Тамо где су, у близини били салаши, сад су само развалине. Путеви су зарасли, разровани, подлокани; нико више о њима не брине нити их поправља. Видео сам на североистоку Србије оно што је Тодоровић видео и опевао у свом завичају.
Одмах да кажем: овај песник није писао само књигу завичајне поезије; ова књига, као и Црњанскова Лирика Итаке и коментари, надилази регионално и парохијално, као уосталом и Хомерова ОДИСЕЈА… Видео сам некадашње малињаке и орашја пропале Зем. задруге; видео сам опустела куће и имања, власника који су пресудили сами себи, сабласна породична гробља на пропланцима са последњим свежим хумкама… Видео сам – неописиву тугу, понављам, оне друге, непознате шумске, планинске и равничарске Србије. (Пред тај пут у Звижд путовао сам кроз Војводину: Вршац, Девојачки бунар; видео сам сличне призоре; толике ледине, и царство континенталне прашуме Делиблатске пешчаре. Видео сам Делиблатску пешчару с друге стране; пре неколико година сам је видео с оне стране, где има лабудових бара и где се у даљини назире мој ужи завичај, град Голубац, широк Дунав. Захваљујући мојим пријатељима, видео сам, последњих година, многа лица Србије, и све је то једна иста слика – слика наличја, слика тужна и упозоравајућа. -Понегде, у најзабитијим деловима земље, зацарила је пустош и дивљина, као у временима пре Карађорђа. Да сам у пензији, кренуо бих са торбом и штапом у руци, као просјак, и с дебелом бележницом и фотографским апаратом, од села до села, кроз Србију уздуж и попреко, и сведочио, записивао, записивао, отимао од пропадања и нестајања ромор судбине оне Другог, непознате и скривене, упропаштене Србије.) Читао сам Тодоровићеву књигу по повратку, дакле, из Звижда, у јеку председничке кампање. Кандидати за владара Србије, шефа државе, крстарили су Србијом и њеним друмовима, као каубоји, не залазећи тамо где се сусрећу са судбином истинослови, дрвосече и песници. Тодоровићева књига, коју сам управо читао је, ВИДИК КЊИГА, како је сам песник наслутио, некако узгред, морен уздасима судбина оних који су нестајали и нестају, преображавајући се у прамење магле… Овај песник који кричи између небеских дубина, стојећи над хумком испод које се отвара његова АМИН КЊИГА, тоне у сан у којем нема сна. Јер Србија још није стекла снагу, коју су стрпљиво стицали понеки њени песници, да се суочи и да спозна тајну тишине.
Чија је непогода мој живош? пита се песник Мирослав Тодоровић (стр. 14) – друкчијим језиком од политичара и претендената на фотељу председника Србије. ****

______________________________________

Нема ни једног трага. ни трунчице политике и политикан-ства у најновијој књизи Мирослава Тодоровића: овај песник види даље и дубље од актуелне политике, од председничких кандидата ове јесење сезоне, овај песник није лидер. Најсличнији је црнорисцима, писцима записа и фрагмената на маргинама стародревних књига покапаних воштаним и људским сузама. Пева Мирослав као што дише, као што осећа, загледан у непорециве показатеље једне друкчије и стварније, уверљивије слике завичаја.
“То крили се шума, враћа на место својих предака, у њиву која се крчевином звала. Гдегде по њиви народи корова раштркано се окућили и ехеј бојама дозивају. О, како ће се овде поново веселити годишња доба, хујати ветрови, џагорити свет тичији, у ноћима дозивати уморна брда”…’ стр. 16 )
Загледан је овај песник у орла у плаветнилу, не случајно; као што се нимало случајно пита “где су сада јесења шкрипа воловских кола, житни мириси” (стр. 16 – 17), јер кад је у песниковом завичају и у овој земљи било више волова и крава и оваца и свиња него аутомобила и путујућих арлекинских политичких предузећа, путељци су благо и радосно врлудали између њива; чула се песма девојачка и чобанска; а за време бербе малина, или вишања, довикивала су се брда, одјекивала музика… Песник Тодоровић је све изгубио, родитеље, радост, добар део живота, зближавање са рођацима и школским друговима, али је сачувао светле успомене на лета проведена у родној Трешњевици код Ариља, које светле као срма на девојачком јелеку.
Сачувао је, хвала Богу, и љубав, коју су му пренели родитељи и жене, које су га морале волети и које је он волео…Понеки његови стихови усецају се у душу читаоца, као што сабље крила јастреба секу свилу ваздуха понекад. Овај песник се оглашава из страшних биланса, националних, породичних и личних, из дубоког ћутања, пепела и пустоши, из мрака КОЈИ “сипи са снегом и све завејава / И ове редове што се на брисаној белини / Преображавају у истину универзума…” (стр. 47, песма Дневник, 15. април 1996.)
Мирослав Тодоровић спада у оне песнике који су се запу-тили према пожељном стваралачком развоју и размаху. Његов поглед је и дух окренут према Истини, као према девојци. Истина је потребна, иако горка она је лековита. Истина и ништа друго до Истина. Пут до ње води лествицама. Истина пали небесну свећу у човечијој тами, и показује пут. Истина је видовита, и зна оно, што су многи корисни и употребљени песници заборавили. Кроз истину небо гледа у песника; кроз њу песник може видети небо. Тодоровић је син живота, У гробној непокретности свега, он брани Живота ГОЛО слово. Овај песник зна шта је делање нечистих духова у човеку. Произвођење болести у унутрашњем човеку, и у спољашњем. Овај песник је видео шта је у ствари прави узрок пропадања и нестајања.

Србија је болесна од греха. “Грех је семе болести. Семе греха расте бујно као коров”. Догађају се невероватне ствари; поједине истакнуте јавне личности, из дана у дан надмашују голубе превртаче. Тодоровић је човек и песник који сања о победи над нечистим духовима, од којих долази грех. Овом најновијом књигом, Тодоровић је близу Прве победе, а испред њега су оне друге три. Говорим о Нечистим духовима, језиком богослова, јер их сусрећем, и у забитим селима, у пустоши, и у тишини градова****. (“Нечисти духови представљају неку моћ само према земљи. Небо на њих гледа као на унапред савладане злом својим. Кад се домаћин појави у својој њиви, лопови беже ка огради и траже отвор да изађу”, Велимировић, Молитве на језеру, Досије, Београд, 1998, 105).

============================

* Просвета, Ниш, 1997. 110 стр.
** Углавном су то песничке књиге Теренска свеска, БИГЗ, 1993, Испис таме, 2 Апостроф, Београда, 1994.Сванућа, Деметра, 1994. Књажевац.
*** У теоријскокњижевној и критичарској пракси термин “верзија” још није постао чврст термин (врло често се замењује терминим варијанта, редакција). У фолклористици верзијом се означава варијанта, или круг блиских варијаната према другим таквим круговима истог мотива. Под верзијом се у новије време подразумева прерада књижевног дела било у ком облику и било од кога актера (аутора, редактора, цензора и сл. ). За проучавање стваралачког процеса једног писца најзначајније су ауторове верзије једног дела.
*** Реторика председничких кандидата, и на ТВ екранима, и на трговима Вршца, Новог Сада, Пожаревца, Зајечара, и на билбордима, и на зидовима, срачуната је; демократска, само-рекламерска, понекад одурна, као заборав и тмуша, тмуша гласова. Коме дати свој глас, коме указати своје поверење? Није ли ситуација помало апсурдна, да не кажем тежу реч: нема могућности за прави избор; опет треба изабрати не оно право, потребно, већ мање зло. Саслушао сам представљања неких кандидата председничких; учинило ми се да су најразложније и најразборитије представљали своје програме, баш они, који у тренутној политичкој констелацији нису имали никакву реалну шансу. Такав је, рецимо, Господин Лалошевић. У намери да своје читаоце што боље упозна са програмима председничких кандидата “Политика” се обратила свим кандидатима на изборима за председника Републике Србије понудивши им да на истом простору одговоре на пет истих питања. Тако је два три дана, пре него што сам прочитао Тодоровићеву најновију књигу, београдски најтиражнији и најстарији дневник, објавио – одговоре Томислава Лалошевића, кандидата Групе грађана. Први пут сам за тога господина чуо, дакле, захваљујући споменутим новинама. Један сасвим политички непознат човек у српској јавности, добио је шансу да изнесе на видело, оно што су други кандидати некако заобилазили, или о чему су говорили немушто. Неко ће се можда питати с правом – какве везе и да ли постоје између најновије Тодоровићеве књиге и “програма” Господина Лалошевића? Никакве директне везе не постоје, наравно; ја их успостављам својим размишљањем (индиректно).

– Шта ћете прво предузети ако будеге изабрани за председника Србије?
– Главни задатак председника (најважније овлашћење) јесте да од владе тражи извештаје о стању у појединим областима и њеним погледима на путеве консолидаиџје и развоја, како би у јавности и код друштвених чинилаца (политичких партија, универзитета, синдиката, националних група, регија и конфесија) омогућио проверу и обезбедио усаглашавање (и интересно и експертско) да се потенцијални конфликти и сукоби интереса решавају демократским механизмима мо-дерне државе на основу Устава и закона, а не као до сада да влада решава веома значајна питања за грађане и државу одлукама (често по хитном поступку) које не би добиле већину у Скупштини, не питајући никог.
-Имајући у виду уставна овлашћења председника Републике, шта би били ваши главни задаци на тој функцији?
– Већ сви знају да је прошлост избацила на историјску сцену протагонисте национализма, сепаратизма, српског унитаризма, идеје “велике Србије”, национал-социјализма, црног клерикализма и МНОГО чему још, уназадивши Србију у сваком погледу. Дилема је за обичног човека да ли је наступио тренутак да се окрене интегрализму. Нагомилано неповерење због зала која смо доживели држи ту тему још затвореном. Надам се и верујем да се она полако отвара, а програм за који се залажем ће то потврдити. Србија располаже стваралачким снагама које ће препознати њене стварне интересе, а то су демократизација и развој.
-У чему су главне вредности и снага Србије?
-У економском погледу то је геополитички и стратешки положај Србије. Земљиште и вода са 5,7 милиона хектара ораница и пловним путевима.
Више од десет милиона становника, као тржиште. Људски потенцијал, створени ресурси, дијаспора. Немогуће је све побројати а да се нешто не пропусти.
Потребно је да се, онако како се то ради у свету, вредности и снага Србије претворе у капитал који, ако се будемо придржавали светских правила (како то користимо), сам доноси и ствара нову вредност. То су наше вредности и снага које се могу увећати стављањем свих ресурса у функцију капитала.
Када највећа вредност и снага Србије буде постала њена производна моћ у сваком погледу, што је у основи свих мојих залагања и тимова који заједно са мном на томе раде, Србија ће се наћи у реду најразвијенијих земаља Европе. Замислите снагу и богатство Србије у случају да се отклоне блокаде које намећу отуђени центри моћи израсли на несрећама народа и грађана Србије, а да се активирају ресурси као што су универзитет, незапослени, дијаспора, избеглице, привредни системи, пољопривреда и друштво, барем толико колико је то било у периоду од 1960. do 1980. године.
-Које су кључне дилеме пред Србијом данас?
– Платформа за решавање свих питања у Републици јесте Устав. Важећи устав, донет таласом “антибирократске рево-луције”, игнорише мултиетничност, мултикултуралност и уо-пште сложеност Србије као државе.
Сваки застој у отпочињању уставне реформе значи изневеравањје наде свих грађана да ће моћи да уреде своју државу као модерну републику у породици европских земаља и свету. Да би устав одсликао интересе и жеље свих грађана највише што је могуће, он мора бити донет у уставотворној скупштини која ће, након демократских избора, бити израз политичке стварности Републике.
Наравно, то је сложен посао и потребно је све учинити да се отклоне препреке које у име демократије постављају центри моћи настали у периоду “антибирократске револуције”, ратном окружењу, условима санкција и херметизованости, као и монопола који су из свега тога проистекли. Једини пут пресецања сталног кризног жаришта јесте уставна реформа кроз коју се мора уважити политички и сваки друш плурализам Србије, али истовремено и монолитно опредељење грађана да новим уставом створе услове да Србија заиста буде демократска и просперитетна.
-Какав је ваш предлог за решење сгатуса Косова и Мегохије?
-Још нема услова за утврђивањје коначног политичког статуса Косова и Метохије, али се решење мора тражити у оквирима Србије и Југославије и моделу Пакта за стабилност југоисточне Европе. Космет као аутономна демократска заједница, која ће омогућити заједнички живот свим националним заједницама и њихову равноправност, економски и културни просперитет свих грађана, једино је решење.
У овом тренутку тамо је приоритетно да се обезбеди доследно спровођење Резолуције 1244 СБ УН, а посебно да се онемогуће национални екстремизми, обезбеди лична и ко-лективна сигурност свих грађана и брз повратак свих прогнаних и избеглих лица. Уважавајући потребу за прелазним решењем, логично је увођење локалне самоуправе за Србе, Црногорце, Горанце, Турке, Роме и друго становништво. Органи локалне самоуправе требало би да имају посебна овлашћења у комуналним пословима и инфраструктури, јавној безбедности, судству, извршавању казни, основном и средњем образовању, образовању одраслих, здравству, функционисању културних установа и заштити и одржавању.
То, дакле, каже, Менаџер и економиста. Томислав Лалошевић (44) рођен је 2. марта 1958, у Чортановцима. Школовао се у Новом Саду, а дипломирао маркетинг на Универзитету у Висбадену у Немачкој. Звање доктора стекао је на Интер-националном отвореном универзитету у САД, а титулу ака-демика Руске академије наука добио је 2001. Председник је међународне компаније “Брунсвик груп” која се бави улагањем капитала, берзанским трансакцијама и осигурањем у више земаља света. Није познато да се до сада бавио политиком нити да је био активан у политичким партијама на нашим просторима. Први пут учествује на изборима за председника Србије, а кандидат је групе грађана. Ожењен је и има две кћерке. – Ј. В.
Господин Лалошевић испричао је један добар виц. Негде у Војводини ових дана, дошли су утицајни људи и познаваоци и креатори данашње економије код неког домаћина, који је имао две краве – једна је давала 30 литара млека, друга пет, али је морао да прода једну. – Коју, Господине, да продам? – Ону што даје само пет литара! – А зашто ви онда продајете цементару, краву која даје тридесет литара млека?
Лалошевић, наравно, нема шансе да буде изабран за председника Србије. Ни глумац Бата Живојиновић. Ни Војислав Шешељ. Ни Вук Драшковић. Ни Бане Ивковић. Ни оба генерала ВЈ. Ни онај вајар, што је својевремено радио као припадник УДБЕ…
****У поштанско сандуче су ми јуче убацили овај летак : НАЈБОЉЕ ЗА СРБИЈУ Мирољуб Лабус ПРЕДСЕДНИК ЗА СВЕ. (На другој страни летка, у боји, наравно, све сами “духови”) Хоћемо председника који ће радити за све грађане Србије, а не само за своју партију! Млађан Динкић, Ђорђе Балашевић, Божидар Ђелић, Душан Ковачевић, Горан Паскаљевић, Борис Беговић, Небојша Брадић, Светлана Велмар Јанковић, Милена Дравић, Радослав Петковић, Војин Ћетковић, Владимир Гоати, Богдан Диклић, Милан Пајевић, Брана Прелевић, Предраг Марковић, Зоран Цвијановић – предлагачи Мирољуба Лабуса за председника – група грађана Најбоље за Србију. Треба нам претседник који је способан да од Србије створи економски јаку државу и да нас што пре уведе у Европску унију”.
Сви потписани су Бивши људи. Употребљавани према временима и приликама. Тодоровића нема на том списку. Јер поглед истинског песника је усмерен, данас, у другом правцу: према оном бездану из кога куљају нечисти духови! Велики песници, јуче, и данас, прихваћени и неприхваћени, велики су усамљеници, они су изнад лобирања, политике и политичарења, борбе за голу власт и голема имања. Много је већи број нечистих духова, него песника. Међутим, треба се подсетити ових речи: Више их је, МНОГО више је нечистих духова него чистих. Јер су они немоћни као сенка према чистим духовима. И удружују се у легионе против једног чистог духа, против једног девичанског духа. / Највише се множе у трулежи, а најсилније нападају на девојку, – на све оно што представља девичанство у телу или души, у мушком или женском, у уму или у срцу…”

___________ Напомена уредника:
Ови текстови су писани и објављивани у часописима, који су се, на жалост, у међувремену угасили! Неки су писани пре шеснаестак и више година. Неки од тих текстова су ретко прештампавани, углавном у књигама симболичних тиража. Понеке сам и заборавио, Тодоровић ме је на неке од њих подсетио, колико јуче својим писмом из Трешњевице. ( „Трешњевица, Васкрс, 2014.
Драги Мирко,

овај текст “ У спомен на палму…” је, мним, штампан у Заветинама, 2002. са сијасет штампарских грешака. Сређујћи текстове о мом узалудном књижевном раду, за књигу, мислим да уврстим и њега. Исправио сам словне грешке, прочитао пажљиво, и видим да је текст “актуелан” да у њ има жара што одржава ватру мојих стихова и потврђује честитост твоје намере да о томе пишеш, да се кроз моје стихове обратиш читаоцима, мени, и себи напосе. О томе је на свој начин казивао мој земљак А. Ристовић, писац предговора у збирци “Сванућа” којег Ти у тексту помињеш.
У нашем времену поезија ми се чини више но икад потребна људима, како је то вазда бивало у историји, људима суоченим са негативним силама које су окренуте против њених основних и општих својстава: емоција којима осмишљавамо своје свакодневно живљење и маште којом дограђујемо јад, беду и величину тог живљења. Ако нас поезија и не учи како да живимо, она нас учи како да постављамо питања. Поезија, ма у којем времену, пита се не само о сврси свога говора, него и о томе ко то говори у нама, кроз нас, обраћајући се другом и покушавајући да покаже како тај други заправо јесмо ми сами. (Александар Ристовић) )

Advertisements