Ознаке

Знак препознавања

Знак препознавања

Братство по реч(има)*

Моја топонимија

Мирославу из Рашевице

Одавно називе места преименујем и дајем имена по писцима који у њима раде, или живе. Тако је Ариље све више Ненадић, Пожега Миленко Пајић, Чачак је одавно Ристовић, Неготин Власта Младеновић, Зајечар Тома Мијовић, Ваљево је већ Бели Марковић, Књажевац Раде Томић, Крушевац је Ђидићевo, Пријепоље је Шелогово, Рашевица Мирослав, Прокупље је Иван Ивановић, Врање је Борино, Мишљеновац већма Лукићево…

Када год чујем име неког места везујем га за име писца који у том месту подвижнички бди над својим списима бавећи се проклетим занатом списатељским, како то овај занат назва онај мудри Грк.

Када год читам или прелиставам књиге „мојих“ писаца са њима водим дијалог. Разговарам са књигом, чујем њеног писца. Ми смо братство по речи и по несаници. Оној речи што је на почетку свега с којом ће се све завршити. Везује нас судбина писаца изван тзв. матице књижевних дешавања, кланова, кухиња, медијске халабуке и светлости велеграда…

Ми смо писци са „лошом адресом“ како то каза Црњански. Бавимо се најусамљенијим послом на свету. Ми смо наследници оних што су ство-рили српску књижевност, носимо бреме исте судбине. Оних чија имена красе „књижевне награде“ Дис, Станковић, Томић, Гордана Тодоровић, Попа, Ракић…, оних што су, као и ми, живели за књижевност.

Ми смо писци без „својих критичара“, верујемо у да нам је само време наклоњено, да ће нас оно у своје књигу уписати, на његовом решету оставити. Да неће вазда, као у овом худом времену, само вредности пропадати.

Српску књижевност су створили писци из унутрашњости, наши претходници са лошом адресом. У нашим речима је живот овог времена, ми смо „савест свог времена“. Живимо тегобно као и наши претходници, изван видног поља оних што мере немерљиво, оно за шта нема мерача. Тешимо се знаним истинама о земаљском значају провинције, тог географског појма, који нас у свему успорава. Ако смо ми, како веле унутрашњост онда су они спољашњост. Знане истине да све долази из унутрашњости овде не важе. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“. Шта ми да кажемо, и коме?

Својевемено ми је списатељ Данило Николић причао како су негда оцењивали чиновнике.

Приљежан. Истиче се. Нарочито се истиче.

Да ли су овим обухватили све?

Не, нису, рече стари чиновник.

Треба унети и Узалуд се истиче!

То важи за писце унутрашњости. Узалуд се истиче.

Али ми имамо занимацију, теши ме Данило…

Књижевна пијаца је у Престоници, али престоница не хаје за писце унутрашњости. Маћехински однос је правило. Ако неког и награди, то је како каза својевремено добитник Андрићеве награде М. Д. инцидент. Писах о томе, али узаман… Коме писац из унутрашњости да пише.

Мрвице са престоног стола ретко, као божја милост, падају изван круга повлашћених.

Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су Жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе… Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места“.

Требају ли власти писци изван центра? Требају ли провинцији уметници? Они који мисле својом главом, који држе перо, што могу да виде на други начин. Да прозборе, умно и разумно. Такве власт неће. Али ни унутрашњост не уважава свог писца. Бави се, веле, залудним послом… Пише, а то од њега нико не тражи. Још је спреман да се свега одрекне, е да књигу трукује. Има провинција преча посла, још није дорасла до уметности.

Каже у једном разговору песник Јагличић да писац унутрашњости  „мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоћеш да те схвате озбиљно (они само кмекну и већ су академици!).

У праву су они који кажу: „Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време…“ Али шта би онда било? Да сиромаштво провинције оставимо и без то лечка духовне светлости. Без наде…

Минуле је, ево, више од века како је Бора Станковић 1910. написао Матошу у   писму:

…Веруј ми не надам се од свега овога ичега каквом добру. Ово је више инат да се види: да ли се може код нашег народа, а без партија и котерија, са једним не кажем добрим литерарним, али бар солидним, штогод постићи…Твој Бора Станковић
још порезник, још у завади коју ти већ знаш.

Коме данас писмо да упути писац са своје „лоше адресе“, да пита оно што је овај писац питао? Нема коме доли да  емигрира у самоћу, да у тој самоћи чује Рилкову поруку: „Удуби се у себе!“ И пиши, јер то је твоја судбина.

___________

=извор:   *Казано приликом пријема Велике повеље… Српске духовне академије, дне. 16. 10. 2014.

Advertisements