Ознаке

И Песник Валери је казивао како је песнику дато, или није дато, да пева и да у он томе нема удела. Самим тим што му је дато он је награђен. Он је онај што у ретким  тренуцима озарења, када му се јави Глас, за/бележи песму. То је тај дар само изабрани. Дар који му омогућава да у радости ствара трајна здања.

И Песник Валери је казивао како је песнику дато, или није дато, да пева и да он у томе нема удела. Самим тим што му је дато он је награђен. Он је онај што у ретким тренуцима озарења, када му се јави Глас, за/бележи песму. То је тај дар само изабрани. Дар који му омогућава да у радости ствара трајна здања. – Мирослав Тодоровић:Слово о поезији, о песничким наградама, о песнику ходочаснику Хаџи Драгану који је отишао да би био с нама: ЖИВА КОСТ ВРЕМЕНА КРОЗ КОЈУ СИПИ ПЕСАК НЕБА:Душа ствари и бића

Пре 13 векова песник Ли По је записао: „Праве песме су једина здања која ће заувек остати. Шта су све те поносне палате, једном подигнуте овде? Кад је у мени снага, моје перо таласа пет светих планина. Шта мене занима све што људи глорификују, њихова жеља за моћи, богатством и признањем – шта је то у поређењу са писањем поезије?“ Зашто онда Награде онима који су већ награђени? Може ли човек да оцени оно што се не мери, а није му дато да то земан вреднује? Без обзира на људску природу и субјективност оцене награде се ипак потребне. Да укажу, да опомену, да подсете на неопходност поезије у животу. Јер, како то записа песник Перс „поезија је пре свега начин живота. Песник је постојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер он је неодвојив део човека“. „Поезија је она фина честица у нама која шири, разређује, пречишћава, уздиже читаво наше биће, без ње је „људски живот бедан као живот дивље звери“ (Хазлит). Поезија је Бог, каза песник Петровић Бранислав. Поезија је душа ствари и бића. Поезија је оно што о њој мисли душа, рече песник Марковић.Значи, поезија је човекова душа. А душа је осетљивост, доброта, разумевање, човечност. Песник је душа света. Може ли човек без душе?

„…Само небо може да зна да нам је поезија данас потребнија више него икада.Потребна нам је неугодна истина поезије, потребно нам је њено посредно инсистирање на чаролији слушања, а изнад свега, у пометеном свету у којем постоје оружани сукоби, бомбардовања и лудост веровања да је само наша страна, наша религија, наша политика исправна, потребан је глас који говори о оном најузвишенијем у нама, глас који нас чини људима“ (Бен Окри).

Стога је поезија и свака награда песнику прича о поезији, о људскости, о радости стварања, о Животу… У Светој књизи пише да је језик ватра. И поезија је ватра што нас греје у студи отуђености у којем је све мање душе и прометејске љубави поезије.Када о томе говоримо казујемо о Хаџи Драгану, о нама, о будућности. Поезија је пре више ‘иљада година знала оно што данашња наука тек открива, или се то науци од Вишњег даје. Између осталог да је живот на земљу стигао из Свемира.

Награда с именом Хаџи Драган казује и о томе. О ономе о чему су говорили и говоре песници кроз времена. Чујмо: „Јер ја верујем да у овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху, а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења. Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења“ ( Ј. Сефери).

Борхес тврди да сви песници света пиши једну песму. У тој свепесми светли и сребрно витло поезије песника Хаџи Драгана. Обасјава, поручује нам да се и својим певањима придружимо, да одржавамо ватру оне првотне речи из које је све настало. Да не одустајемо од поезије, од човека у нама. Говоримо речи које су већ казане. У њих удахњујемо дух свог живота и времена. Наша реч је као ново јутро у којем искри жар минулих јутара, у којем су одјеци гласова песника протеклих времена…

Награду именом „Хаџи Драган“ установио је његов савременик – исписник, песник Милијан Деспотовић. Разумео је Глас библијски, чуо Реч проповедникову о таштини свој уз песничков Глас придружио. Уз Глас онога што је ходочастио и о томе оставио књигу која је жива кост времена кроз коју сипи песак неба. Чућемо је из његових речи и стихова, отвориће нам се „Невидљива кутија сенки“. Спознаћемо оно што је Августин казао: „Све оно што не схватајући сматрамо да се дешава случајно, неразумно и без икаквог Божијег Промисла, се у ствари дешава по Божијем устројству“.

Ове речи су у славу Поезије и песника којем је дато да то буде. Ко је велики песник? Питање великости песника само човек поставља. Нема малих и великих песника. Као што је кап воде у мору значајна, као што је човек дашак у универзуму, тако је и свака песничка реч у свепесми потребна. Сви гласови земаљског шара, од шапата до крика, сливају се у један Глас. Из тог Гласа се чује Глас Божји. И Глас Хаџи Драганов у том је гласу.

Песник је утемељио Награду у част поезије и песника с којим је живео песничку судбину у непесничо доба. Награду додељују књижевне новине „Свитак“. Чудесна је реч Свитак. Свитак рујне зоре, свитак посланица у којој шапућу душе земаљске. Хаџи Драган, Песник Милијан и Свитак су учинили да Пожега буде светла тачка на културној мапи овог простора, лампа у ноћи путнику, и Теби који ове речи слушаш. Ововремене власти нису имале слуха за награду, за Свитак. „Царство земаљско“ не зна за небеско, за оно што поезија од памтивека зна. Ходочасник песник би речима Христовим казао: „Опрости им Господе не знају шта раде“. Он је видео, чуо. Отишао да би био са нама. На веке. О томе и његов „Јам Хамелах: импресије јерусалимског ходочасника или жива кост времена кроз коју сипи песак неба“.

Чује се месечина „сребрног витла“ „сипи песак неба“ пут се указује, позива јер живот је путовање…

И на крају, на новом почетку, благодарим на овом посвећењу најизговоранијом речју хвала. Хвала Њему на дару, Хвала Хаџи Драгану на завештању, Хвала песнику Милијану који је разумео.

Хвала Вама коју Реч посвештајну чујете. И следите. Амен.
Мирослав Тодоровић
______________

  • Хаџи Драган Тодоровић, песник (1951 – 2008)
  • *Ли По 702-762. год. Кинески песник
  • Месечар сребрног витла, 1995. Збирка песама Хаџи Драганова
  • Невидљива кутија сенки 1999. Збирка песама Хаџи Драганова
  • Драги  Имењаче, с овом посланицом  отварам Нову 2015.  И нека нам све буде у знаку речи која све-т чини бољим. Теби  (себи и свима) од Бога  здравље  и крепак ум,   е да се пишући бранимо од нечастивих сила,  да на веке светлимо из сазвежђа Бела Тукадруз. Срећно, Мирослав из Трешњевице
  • Advertisements