Ознаке

ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА
(одломци)

Пецајући на Пеку (мај,2017)

Глава 7

(Поцепано 6 претходних страница)

Рајска слика, планинска, непоновљива: сенке
дрвећа Умочиле шапе у провидно огледало
блиског шумског познаника.

Љубавни троугао: Моара парасита, раките,
липе. Напуштени рудник, коров, коприве,
купине. Сазреле, сочне, црне као крв.
Пуста воденица. Стабљике обавијене
Густим зеленим маљама. Кристална секира
тишине Кружи заједно са копчевима ваздухом
устрепталим. Трула вегетација што се распада
ко стрв. Кад погледам преко Пека:
Сунце читаве групе Врхова брдских премазује
слојевима Попут оловносјајне прекрупе…

Глава 8

Реченица : Зашто се сусретати са људима
И обнављати старе везе? Поново ми се намеће
Затреперио је предео из детињства
Преливен уљем као грах. Осетио сам укус
једног ручка Усред стрњике под трешњом,
чије је увијено Румено лишће посуо неки сиви
јулски прах. Поглед с висине брегова у
даљину у долину
Спарно поље, титрава железничка пруга,
Титрава железничка станица.
Горуни начичкани скакавцима што се
надмећу И као да подстичу косце и мобу на
дуел…

Глава 9

Испречила се кућа блиске жене као непрелазна
река Положајем, балконом са расцветаним
мушкатлима И затвореним улазним вратима.
Дрвеће ме погледало с чуђењем као јуродивог
Који прича сам са собом кад се зауставих
пред балконом. Склонио сам се у хлад
дугих трепавица…
Јесте, ствари су се временом искомпликовале,
замрсиле, али треба их одмрсити
с а д а ! Привидан је – уверен сам – мир
околни Приврженост извесним стварима и
пределима Лучи равнодушност за све друго,
остало. Подрхтавају сенке на чаршавима
столним…

Глава 10
Јесам ли ли у стању да успоставим
Редослед? Да препознам? Да се не прекине
нит? Да сачувам бит?
Сто за којим смо ручали,
Плажа на којој смо се купали,
Постаја на којој си последњи пут
Узвикнула моје име, Лепотице.

Вожња шинобусом, тунели;
Па онда залазак, беле куће низ реку.
Мој поглед замишљени што те
Прогонио, можда? Вин.
Брегови, дрвеће, куће – што су
Запловили као сплавови
У вечерњу маглу и недођин…

Глава 11

Волим напета осећања; ишчекивање –
Рекох кад је минула егзалтација:
Јата голубова више не слећу на мој праг…
Схватам смисао путовања, и не питам
Чему хватати возове?
Уткивати себе у збивање,
Упијајући сијасет различитих сензација.
Понекад немам с ким да поделим
Своја осећања (усамљен сам и очајан).

Поглед ми упија неку чудну светлост
Дифузну, ни сутоњу ни дању.
Не будимо присни и тривијални.
Јер дух сече као сатара на пању…

______________________________________
НАПОМЕНА УЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНИ РУКОПИС

Блезу Сандрару

Приликом снимања кратког документарног филма БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, случајно је пронађен један рукопис Белe Тукадруза, који се у целини публикује овде. Филм је дозвао нешто слично себи, што превазилази поезију буквално схваћену. Стендал је у своје време приметио да “поезија, la poesie, оно што се под тим изразом тада разумевало, – будалаштине које су писали сувремени му Французи, или их громко рецитовали са француских позорница, – да је поезија безвредна гњаважа”. “У томе се часу –према уверењу Е. Паунда – “уметност писања везала за прозу, и, током одређеног времена, важнији развојни процеси језика као средства за изражавање, дешавали су се у прози…”
Проза је потиснула поезију, превасходну уметност, затим је то учинио и филм.
Поезија је врло дуго била у затвору, из кога је покушала да изађе уз помоћ Сандрара, коме је Бела Тукадрузов случајно нађени рукопис и посвећен.
“То је духовни затвор. Уосталом сви песници које су у једном датом тренутку њиховог живота дотакли зраци извесне звезде, звезде Дирерове Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у контемплацију:она може постати бескрајно и смртоносно очајање које води у самоубиство или лудило, као што је то био случај са Жераром де Нервалом, или у необичне болести пред којима лекари остају збуњени, као што контемплација може довести и до највеће радости, а то се, сматрам мени догодило “. (1916)
БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, наслања се на Документарне филмове Сандрара, на њихову стваралачку тајну, на први поглед. А у ствари – Случајно нађени рукопис или документарни филм – доносе зоне преливања: незаборавне слике и неки благотворни ветар који распирује жар у пепелу, далеко од прапорака шугавог песничког стада, које и даље пландује, више од једног века, тетошено од тобожњих критичара > полицијских аматера и бирократа, што мере, премазују, узимају отисак као у криминалистичкој антропометрији, уводећи у своје провизорно књиговодство, телалећи и хвалећи кад им се суфлира да су највећи песници и уметници они што су најближе власти (свакој, било којој).
Зашто је Бела Тукадруз снимио овај документарни филм?
Зато да би најавио своје нове документарне филмове? Зато да би мртвом Стендалу бацио рукавицу у лице? Зато што…

Ова дворишна јела, зелена, иза мене, има гримизне одсјаје заласка

Advertisements