Пузавци / Светислав Стефановић

Featured

Ознаке

Пузавци

У свако доба, у народу сваком,
Пузавца је увек ниских било
Што удвориштву срамном али лаком
И понижењу лећаху у крило.

За такве људе гордост не постоји,
На понос они бацају се блатом,
Презиру љубав кад новце не броји
И ум кад није заогрнут златом.

Нек’ се магарцу власт у руке даде,
Клећи ће преда њ скрушено и рећи:
„Премудри Сире, звездо наше наде,
Ни Сократ умом од вас није већи.“

Нек’ нитков звекне златником у шпагу
Трчкаће они као пси крај њега,
И утрошиће сву мудрост и снагу
Вичућ’ да им је он дражи од свега.

Презреће знање, рушиће врлину,
А срам ће гадни ковати у злато,
Кад ко открије прљавштину њину
Бунтовником ће бити назван зато.

У свако доба у народу сваком
Пузавца је увек било доста,
Али у калу и блату овак’ом
Само данашња бедна руља оста.
___________
Republika, VII/78, 30. 10., 1923., 1; „Protiv tiranije“…, 76-77.

= извор: Светислав Стефановић БУНТОВНЕ ПЕСМЕ приредио Предраг Пузић. Рецензент Др Миливој Ненин. – Штампање књиге омогућено је средствима из фонда Антона Стефановића (сина Стефановићевог)

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014. Попуст за чланове Групе 20%

Featured

Ознаке

Фотографија са насл. странице часописа "Заветине+"

Фотографија са насл. странице часописа „Заветине+“

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014.“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање), Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.
Новине српске ренесансе започињу „УВОДОМ“ : позивом на разобличавање лажи, бирократске или официјелне књижевности. Следи „песма уводник за Светске новине“ Радивоја Шајтинца „Ми губитници досадна смо багра“, актуелном поемом Зорана М. Мандића „Србија у дубоким водама“. Затим „Последња пошта Добрици Ћосићу“, и поема „Песник револуције на председничком броду“ Данила Киша. Те „Зашто још увек није могуће овде превредновање“ Гојхлина Јуниора.
„Улак или Гласник Заветина“ отвара се упозорењем подвученим црвеним словима: „Ове новине не финансира Министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Читаву страну заузима „Писмо уредника „Заветина“ (из 2000-те)“.(…..)
Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).
Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!
Верзија на ЦД кошта 230,00 дин, папирна верзија 299,00 дин , чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис имају право на попуст од 20 %.Неколико страница новог броја (1, 9, 14) могу се бесплатно прегледати и читати на овој локацији . Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/06/zavetine-besplatni-pregled-br-4-2014.pdf Овај број часописа се може поручити директно преко „Књижаре писаца“, или преко ФОНДА УЗАЈАМНЕ ПОМОЋИ ГЗЗ: https://zavetinein.wordpress.com/%D1%84%D0%BE%D0%BD%D0%B4-%D0%B3%D0%B7%D0%B7/

“Ljubav je jedina logika koju poznajem, a voljeti jedini glagol koji znam mijenjati po svim vremenima”, Edit Pjaf

Featured

Ознаке

Francuska pjevačka ikona i najslavnija šansonjerka krhkog stasa i neobično snažnog glasa, Edith Piaf, pjevala je o siromaštvu i bijedi ulice, ali i o magiji ljubavi: “Ljubav je jedina logika koju poznajem, a voljeti jedini glagol koji znam mijenjati po svim vremenima”, govorila je ona.

Edit Pjaf

Edit Pjaf

Francuska pjevačica Edit Pjaf rođena je 19. decembra 1915, godine u Parizu, a umrla je 10 ili 11. oktobra 1963. godine.

Edit Pjaf bila je kći akrobate, a djetinjstvo je provela u bijedi putujući s cirkuskim družinama. Sa 15 godina počinje se baviti muzikom kao ulična pjevačica.

Godine 1935. otkrio ju je Luis Leple, vlasnik noćnog kluba u koji su dolazili pripadnici svih društvenih slojeva. Leple ju je neprestano poticao da pjeva, čak i onda kada je bila nervozna i neraspoložena. Inspirisan njenim izgledom i visinom od samo 147 centimetara, dao joj je nadimak vrabac – La Môme Piaf, koji će je pratiti cijelog života.

Na pariškim scenama pjeva od 1937. godine i postaje znamenito ime francuske šansone. Bila je jedna od najpopularnijih pjevačica pedesetih godina prošlog vijeka.

Gostovala je po Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama i drugim zemljama širom svijeta, a često je anstupala sa grupom “Les Compagnons de la chanson”. Pojavila se i na filmu.

Glasa puna neodoljive topline pjevala je o tjeskobi siromaštva, skitnji, ali i o neugasivoj nadi, povjerenju i sveprisutnoj magiji ljubavi. Napisala je memoarska djela “Na balu šanse” i “Moj život”. Posljednji biografski film snimljen je 2007. godine pod naslovom “La Vie en Rose”.
____________ Izvor: Buka: videti više: http://www.6yka.com/novost/29390/edit-pjaf-ljubav-je-jedina-logika-koju-poznajem

=========================== Edith Piaf -La vie en rose with lyrics
http://youtu.be/0feNVUwQA8U

Сређујћи текстове о „узалудном“ књижевном раду…/ Бела Тукадруз

Featured

Ознаке

Црни снег, и Мирослав Тодоровић, овог снежног пролећа 2014

Црни снег, и Мирослав Тодоровић, овог снежног пролећа 2014

(…) И ја, док Ти пишем ове редове, данас на Васкрс, док се Трешњевица опоравља од снежне напасти, док видам-о ране и скупљамо поломљене гране, душу да и не помињем, мислим да овај донкихотовски наум има смисла, да је већ Неко писао раније некоме слично писмо, и писма, као што ја Теби пишем. И све више мислим да ми писањем одржавамо ватру оне Речи из које све истиче… Одржавамо, понављамо, кружимо на начин годишњих доба… У, овом, Твом тексту има реченица на коју те подсећам: “Да сам у пензији, кренуо бих са торбом и штапом у руци, као просјак, и с дебелом бележницом и фотографским апаратом, од села до села, кроз Србију уздуж и попреко, и сведочио, записивао, записивао, отимао од пропадања и нестајања ромор судбине оне Другог, непознате и скривене, упропаштене Србије.” (стр.11. болд).
Прегледај Текст у прилогу, и јави шта ми ваља чинити у вези моје намере да га у књигу уврстим. Ако будеш шта исправљао обави то црвеном бојом. Мислим да би га ваљало поново огласити у Сазвежђима. Очекујем “исправљен” текст, надам се да ћеш за њ имати и воље и времена.
Уз срдачне поздраве, МирОСлав из Трешњевице

Тодоровић, опет, међ горама

Тодоровић, опет, међ горама

Ко је Мирослав Тодоровић? Треба прочитати његову песму У спомен на палму у оази Терер и читаоцу ће се казати.
Објављивање Тодоровићеве књиге ПОТОЊА ВЕРЗИЈА*, била је прилика, да поново читам књиге овог песника.Читао сам оне књиге које сам поседовао у својој библиотеци.**
Зашто ПОТОЊА ВЕРЗИЈА?***
А шта ми, или евентуални читалац, знамо о претходној верзији ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ?
Песник је “опчињен миром пустиње” и “небом огромним” “звоном тишине” “ Над палмом у оази Терер”. Песник је ви/део, ослушнуо “усамљену књигу света”, која нити броји године, нити записује виђено, “Док сунце гори над њом”, гледа и “Увиђа целину света / У празнину видика загледана”. Тодоровић је чекајући јутро, под палмом у оази Терер” видео “вечност сиву” која “мирује”; сетио се живота “кога више нема” и коначно, ту, испод палме, открио “значења овоземаљског”.
Мирослав Тодоровић је, могли бисмо рећи, та палма у оази Терер, најусамљеније дрво на свету, или барем у српској поезији друге половине XX века. Најближе дрво овом дрвету је на много великим растојањима према овоземаљским мерилима, и зато је о поезији овог песника написано врло мало ствари које одређују његову суштину.
Уврстио сам Тодоровића у Несебичан музеј песмом У спомен на палму у оази Терер. Она, верујем, на најбољи могући начин репрезентује трагизам постојања, и оно најдубље у опусу овог аутора што је до овог часа објавио, као књиге, и оно што у многим листовима и часописима објављује (критика,прозни текстови, записи…).
Срба Игњатовић (у поговору овој књизи) пише: Стиша-вајући властити начин казивања и песму како би она на посебан начин кореспондирала с тишином иза корице, после књиге и изван књиге, тишином – празнином као исходшитем сваког гласа и живота, песник је управо њу именовао као “Језик минулих и будућих времена”, као универзални језик. Неку врсту заједничког именитеља времена у којима нас није било и оних у којима нас неће бити. У ствари, говорење о тим временима је најобухватнија и најбитнија “тема” не само у Потоњој верзији већ и у претежном делу свеколике поезије Мирослава Тодоровића (в. поговор “Модерни песник апокалипсе, стр. 108).

Канал ФИЛТРА I

Александар Ристовић, у предговору једној од претходних Тодоровићевих књига поредио је М. Тодоровића са М. Настасијевићем.
Узгред, поред низа занимљивих песама, у овој књизи има један одличан ОДЛОМАК.1
Иван В. Лалић је уочио да (пишући о једном циклусу из књиге СУДЊИ ЧАС) Тодоровићев доживљај Африке уноси у поезију овог песника “више јарких боја: местимично проширује стих у живописну нарацију, осветљава колорит, обогаћује слике. При свему томе, ове афричке песме остају органски део целине, односно контекста књиге: а можда нећемо погрешити ако кажемо да управо у њима Тодоровић најуспешније налази објективни корелатив својих емоција”.
“Ако потражимо песника најближег Тодоровићу то је Момчило Настасијевић. Додирне тачке: древност језика, по/кушај да се искаже заумно, поетски циљеви који постају средства. Као у молитви – ништа није окренуто другом, него нечем што остаје недодирљиво” (в. у Тодоровићевој књизи СВАНУЋА, Деметра, Књажевац, 1994, стр. 5).
Или нешто мало касније: “Песма је код Мирослава Тодоровића као каква жива вода коју покушавамо да задржимо у шакама раширених прстију. Ту је за тренутак, тако нам се учини, а онда исцури њен блесак, да бисмо, на крају имали у свести не слику тог блеска већ његову негацију – затамњење” (исто, стр. 5).
“НАПИСАО САМ ПЕСМУ О ВЕЧНОСГИ / Седео сам те ноћи са својом душом / Како сада из сна да изађе / У другом свету да се пробуди // Чује / Тишина одјекује // Књига пуна самоће // Из тмуше светлости / не излази” (стр. 51) .
У ПОТОЊОЈ ВЕРЗИЈИ (стр. 52) читамо следеће стихове, врло блиске онима из претходне књиге, објављене, 1994:
МОНОЛОГ, САМОЋА :
“ИЗА КОВИТЛАЦА година / Неме речи догађаја / У књизи суштине ћутања / Све године од живота / Празна тишина белине / Зборе хладне искре у мраку / Обасјавају слово о нама зиму / Ал то слово је камен / Светли / понад хумке јаох текста / кроз левак светлости / Веје из видела пророчки // На крцатим страницама пустоши / Апокалиптичне линије мог живота / Шака мрака је прича спаса / Фатаморгана: роман о томе // Ал у видику ни гласа”.
Тодоровић у књизи СВАНУЋА прештампава низ песама из књиге СУДЊИ ЧАС (1990).
Као што и у књизи ПОТОЊА ВЕРЗИЈА прештампава неке песме из СВАНУЋА.
Има извесних наговештаја да се, донекле, објављена верзија књиге СВАНУЋА чита као она Претходна верзија ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ.
На темељу који је поставио тамо у своје време, песник је назидао и необичну поетску грађевину ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ. Било би вредно, и захтевало би наравно много више труда, позабавити се стваралачким процесом М. Тодоровића, баш зато што је у свакој новој књизи овај песник настојао да се надовеже на неку од нити која му се чинила битним у тренутку писања коначне, иако ни једна верзија није коначна, све док је песник међу живима.
Зар се исто не би могло рећи и за низ песама из СВАНУЋА (из циклуса Унутрашње стање ствари, Формуле живота и Лирика воде?
Оно што је Слободан Ракитић написао поводом Тодорови-ћеве збирке песама СУДЊИ ЧАС више важи, као опис приближног метода Тодоровићеве књиге СВАНУЋА.
У књизи ПОТОЊА ВЕРЗИЈА, Тодоровић је развио онај поглед који је доминантан у књизи СВАНУЋА, поглед који почиње циклусом Унутрашње стање ствари.
То је више него поглед, искуство.
Тодоровић је, да се послужим речима Србе Игњатовића, “поседник властите, лирске истине, онај који је сазнао и (…) проговорио пуним гласом”.
Читава књига ПОТОЊА ВЕРЗИЈА налик је на збирку одломака истргнутих из дневника који песник води само за себе.
“Тодоровић има сасвим изграђен и препознатљив песнички рукопис. Не исказује увек до краја своју мисао, не завршава увек свој стих, већ воли да их остави недоречене; уместо целе слике даје део слике, уместо целог стиха тек полустих, уместо целовитог списа део списа, уместо песничког предмета његову сенку”.
У песми ИНИЦИЈАЦИЈА (стр. 65 ) Тодоровић вели :
“У ДУБОКОМ ћутању / Између камених сенки / Сталактити речи / Истине “. У једној песми у којој цитира стихове пок. Лалића, Тодоровић вели: “ИЗ КАМЕНА У КАМЕН без иједне речи / Чула се тишина заборављених векова // Језик којим говоре доњоземци / Веле зна тајну вечности // А тамо су сенке и све што нестаје”… Ту песму Тодоровић завршава криком: “ Видело! Видело! – хоће ли ико / мој глас чути”.
Да, хоће: чуо сам га и чули су га.
Чуо сам сјај одјека једног огромног песничког и животног искуства, и глас многих луталица, и глас најусамљенијег песника савремене српске поезије. Чуо сам глас песника Фабула белине и тумача Страве.
Аутор ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ је песник који ослушкује “Тихи говор кристала”, и повремено се руши у амбисе, тамо “где мешају се векови”. То је песник који осећа и разуме дубину времена и стравичне поноре тишине. То је песник који мами “из сна стихове”, јер слути да “Незаписани негде живе”.
У песми Сви моји животи, Тодоровић вели: ”САМОЋА Тишина Ехо урвина / Стихови у којима мир / Налази тишина Сенке времена” (стр. 56). Самоћа је велика тема и песник М. Тодоровић је достојан ове теме. У самоћи је много тога садржа-но: и “безосећајно небо над пустињским пејзажом без даха”, и судбина општа и појединачна, лична и песничка, историја и трагизам историје, бол и искуство, пролазност и непролазност (“Оседех између два незаписана стиха”, стр. 81).
Тодоровић је песник који не фолира, не прича приче. Само у два стиха, Тодоровић је рекао толико тога, пре свега о себи и о времену у коме живи, због чега други савремени писци пишу сабрана и изабрана дела: “ЦРТЕЖ ПЛАНИНЕ. МЕЂ ДИВЉИМ линијама међу гујама у сенци урвина моја судбина” и : “ ПРИЧА ЗА ПЕСМУ. У МРКЛОМ МРАКУ црно бсз иједног гласа” (стр. 82)…

У Београду, 24. јануара 1998.

_________________________

Трешњевица, априла 2014.

Трешњевица, априла 2014.

Канал ФИЛТРА I
ПОЛИТИКА, ПОЕЗИЈА, СУДБИНА

“Смрт на селу окупља и мири”
Окренут тамном и дубоком, нестајању, трулежи, црном виделу тишине, песник Мирослав Тодоровић је између стихова своје најновије књиге, испричао причу о томе да се све распршило, да је смрт учинила своје (“Смрт на селу окупља и мири”, стр. 44), испричао је причу о нечистим духовима, који су сав свој земаљски век испунили борбом за право и првенство. Нечисти духови су довели до руба постојања многе фамилије ове земље и саму земљу. Заклети непријатељи сваког реда и закона, накићени слаткоречивим обећањима и нахрањени многим самообманама, уситњени као песак, они се множе, не из међусобне љубави, већ из паклене себичности. Нечисти духови су неспособни за поимање истине и за какво блаженство од свога постојања. Не треба више ћутати. Ова земља и њена деформисана књижевност и култура пуне су корова и шкарта, пуне су првих грехова, самообмана умова, па је некако и природно да су песници, који то откривају криковима, на периферији, скрајнути, наизглед без шансе. Неће тако бити и не може бити! Мирослав Тодоровић се оглашава гласом из дубине; он не каже као богослов :”Безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге”, он констатује :” Закључао сам врата родне куће / Нигде није као у причи шкрипнуло / Само је у мени шкљоџнуло / Тамно и дубоко и ко зна колико далеко” (стр. 45), и те речи имају снагу сведочења, енергију распетости и здравља, неуништиву енергију истине. Напросто, дах светлости далеке засипа речи овог песника…

***
Мирослав Тодоровић: ТАМНО И ДУБОКО, Апостроф, Београд, 2002, 70 стр. –
Мирослав Тодоровић (1946), загазио је у шесту деценију живота, иза себе има 56 година и 11 песничких књига. Рођен је у Трешњевици код Ариља, а живи у Нишу. На насловној страници његове управо објављене књиге умонтиран је фотос -Поглед на песникову родну кућу (Поглед са Свеловине – гробља ? које је снимио сам песник). Песнику је отац преминуо, преминула му је и мајка, пре неколико година, и кућа је – пуста. Много је данас таквих кућа у Србији, од Ариља до Неготина, од Голубца до Иван – Куле, уз и низ Мораву. Одмах да кажем: ово је опора, истинита, храпава као кора горуна, као лице изборано борама дуговеких стараца, књига, која се оглашава из мрака тишине, из понора дубине и судбине, из тескобе постојања и нестајања, оне друге, непознате, придављене, упропаштене Србије. “Седим пуст испред куће пусте / Завија пас који нема куд да оде / Ћутим над овом у зјапу белином/ Ја који немам више где да дођем” (стр. 51, завршни стихови). Ови стихови су “одлежали” у песниковој души и фијокама; искуства су болна и доживљена, као многе сгранице у надахнугој и раној књизи ЕХ РОNТО Ива Андрића. Песник се у овој књизи суочио са страхотом нестајања и ишчезавања једног света и племена :” На овом кревету је лежао мој отац / моја мајка је после његове смрти / Овде одмарала уморну душу (стр. 48, песма Дневник, 17. април 1996), као што и сам песник Умор својих година смирује на истом кревету…
Нема фолирања у овој књизи, флертовања са књижевним помодарством с краја 20. века. Нису ово импресије једног очајника, већ је пре реч о извештају, о књизи постања и нестајања. То је књига окренута видицима који застрашују, јер на њима трепери као летња јара философија векова, трагизам постојања. И кад дотиче елеменатарно, ветар који се гнезди у трави испред гроба његове мајке, и кад баца поглед на магле у долини, ова књига дочарава застрашујућу слику, истиниту слику пустоши данашње сеоске и провинцијалне Србије. Тодоровић се, као ни један други песник из његовог ужег завичаја (М. Гавриловић, или Р. Андрић…), као ни један други песник његове генерације (па ни Милосав Тешић), понајвише приближио овом књигом, језику вазда будне маховине, глухоти, судбини, духу земље и даху вечности, књизи истине, Мирослав Тодоровић пише, као што дише. Ова књига је дводелна, условно говорећи : први део је посвећен Постању, други – нестајању, Апокалипси… Шкрт на речима, а речит, истинит и загледан у тамно и дубоко, у саму срж судбине човека, овај песник се својим планинским дневником оглашаава криковима, правећи исписе тише од тишине. “Удовички ветар међу гранама је свијао гнезда пуна немирних шумова. У изненадном крику тице чуо сам свој живот. моје је срце престрашено тукло у грудима… “ стр. 7) Зашто – престрашено? У овој књизи има одговора на ово питање, и међу стиховима, и између редова. Јер у овој књизи се најдубља поезија оглашава у нереченом, између редова, што је ретка особина песника.
Песник се, понављам, оглашава из једне посебне ситуације, из сусрета са лепотом и страшним, ишчезавањем. “Ишчезава, све ишчезава”, вели песник (стр. 28); ишчезавају не само они рођени: ”Ишчезавају и они који тек треба да се роде” (стр. 29). О ишчезлима, о најближима, песник даје потресно сведочанство. У овој књизи су се измешали “људски јецаји и хујање ветра”, пустош и пропадање, успомене и дим из морне самоће пе-сникових година, мук…
“У другом издању моје антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (2000) повећао сам број песама овог песника; повећао сам и у трећем издању (2002); помало сам се кладио на овог песника; и добио сам опкладу овом књигом, на срећу савремене српске поезије, и тек ћу је добијати, ако се песник осмели и сачини књигу својих изабраних песама са истим овим насловом и сродним песмама, које он има и у другим својим књигама.
Овај песник је дошао из једне линије српског песништва која није, наизглед, обећавала много. Његова пуна афирмација је каснила и стога што није живео у Београду, већ животом вечитог путника и теренца. Из више разлога је каснила пуна афирмација овог песника, који има чудесну стваралачку моћ да гледа “кроз стакло танко 20 векова” (стр. 11). Међутим, и појам “пуне афирмације” је релативан.
И зарасле стазе, орлови кликташи и језива истина оне друге, непознате, скривене и придављене Друге Србије… Ништа у овој књизи није једнозначно и поједностављено, напротив. Није са-мо у песниковом опустелом дому зацарила туга самоће и пропадања, већ у читавој земљи – Мајци.
Читао сам Тодоровићеву најновију књигу у јеку кампање за председника Србије, након повратка из завичаја, тј. из Звижда (Мишљеновца), где сам са мојим млађим братом песником преко викенда искористио последње дане лета, да нашем оцу обезбедимо огрев за предстојећу јесен и зиму. Обарали смо у нашем забрану, у Крајњем Потоку, краљево дрво (багрем); моторном тестером смо то радили; као праве дрвосече, одмах на лицу места кратили стабла и товарили их у велику тракторску приколицу. Знам тај забран и ту шуму, последњи пут сам је видео пре петнаестак година; тамо ме је водила мајка, моја покојна мајка; сада једва да сам могао да је препознам. Сада је то права континентална прашума. Отац нам је показивао атар имања, злу не требало, јер и њему је већ 77 година. И док смо пословали, кружили су над нама орлови кликташи. Тамо где су, у близини били салаши, сад су само развалине. Путеви су зарасли, разровани, подлокани; нико више о њима не брине нити их поправља. Видео сам на североистоку Србије оно што је Тодоровић видео и опевао у свом завичају.
Одмах да кажем: овај песник није писао само књигу завичајне поезије; ова књига, као и Црњанскова Лирика Итаке и коментари, надилази регионално и парохијално, као уосталом и Хомерова ОДИСЕЈА… Видео сам некадашње малињаке и орашја пропале Зем. задруге; видео сам опустела куће и имања, власника који су пресудили сами себи, сабласна породична гробља на пропланцима са последњим свежим хумкама… Видео сам – неописиву тугу, понављам, оне друге, непознате шумске, планинске и равничарске Србије. (Пред тај пут у Звижд путовао сам кроз Војводину: Вршац, Девојачки бунар; видео сам сличне призоре; толике ледине, и царство континенталне прашуме Делиблатске пешчаре. Видео сам Делиблатску пешчару с друге стране; пре неколико година сам је видео с оне стране, где има лабудових бара и где се у даљини назире мој ужи завичај, град Голубац, широк Дунав. Захваљујући мојим пријатељима, видео сам, последњих година, многа лица Србије, и све је то једна иста слика – слика наличја, слика тужна и упозоравајућа. -Понегде, у најзабитијим деловима земље, зацарила је пустош и дивљина, као у временима пре Карађорђа. Да сам у пензији, кренуо бих са торбом и штапом у руци, као просјак, и с дебелом бележницом и фотографским апаратом, од села до села, кроз Србију уздуж и попреко, и сведочио, записивао, записивао, отимао од пропадања и нестајања ромор судбине оне Другог, непознате и скривене, упропаштене Србије.) Читао сам Тодоровићеву књигу по повратку, дакле, из Звижда, у јеку председничке кампање. Кандидати за владара Србије, шефа државе, крстарили су Србијом и њеним друмовима, као каубоји, не залазећи тамо где се сусрећу са судбином истинослови, дрвосече и песници. Тодоровићева књига, коју сам управо читао је, ВИДИК КЊИГА, како је сам песник наслутио, некако узгред, морен уздасима судбина оних који су нестајали и нестају, преображавајући се у прамење магле… Овај песник који кричи између небеских дубина, стојећи над хумком испод које се отвара његова АМИН КЊИГА, тоне у сан у којем нема сна. Јер Србија још није стекла снагу, коју су стрпљиво стицали понеки њени песници, да се суочи и да спозна тајну тишине.
Чија је непогода мој живош? пита се песник Мирослав Тодоровић (стр. 14) – друкчијим језиком од политичара и претендената на фотељу председника Србије. ****

______________________________________

Нема ни једног трага. ни трунчице политике и политикан-ства у најновијој књизи Мирослава Тодоровића: овај песник види даље и дубље од актуелне политике, од председничких кандидата ове јесење сезоне, овај песник није лидер. Најсличнији је црнорисцима, писцима записа и фрагмената на маргинама стародревних књига покапаних воштаним и људским сузама. Пева Мирослав као што дише, као што осећа, загледан у непорециве показатеље једне друкчије и стварније, уверљивије слике завичаја.
“То крили се шума, враћа на место својих предака, у њиву која се крчевином звала. Гдегде по њиви народи корова раштркано се окућили и ехеј бојама дозивају. О, како ће се овде поново веселити годишња доба, хујати ветрови, џагорити свет тичији, у ноћима дозивати уморна брда”…’ стр. 16 )
Загледан је овај песник у орла у плаветнилу, не случајно; као што се нимало случајно пита “где су сада јесења шкрипа воловских кола, житни мириси” (стр. 16 – 17), јер кад је у песниковом завичају и у овој земљи било више волова и крава и оваца и свиња него аутомобила и путујућих арлекинских политичких предузећа, путељци су благо и радосно врлудали између њива; чула се песма девојачка и чобанска; а за време бербе малина, или вишања, довикивала су се брда, одјекивала музика… Песник Тодоровић је све изгубио, родитеље, радост, добар део живота, зближавање са рођацима и школским друговима, али је сачувао светле успомене на лета проведена у родној Трешњевици код Ариља, које светле као срма на девојачком јелеку.
Сачувао је, хвала Богу, и љубав, коју су му пренели родитељи и жене, које су га морале волети и које је он волео…Понеки његови стихови усецају се у душу читаоца, као што сабље крила јастреба секу свилу ваздуха понекад. Овај песник се оглашава из страшних биланса, националних, породичних и личних, из дубоког ћутања, пепела и пустоши, из мрака КОЈИ “сипи са снегом и све завејава / И ове редове што се на брисаној белини / Преображавају у истину универзума…” (стр. 47, песма Дневник, 15. април 1996.)
Мирослав Тодоровић спада у оне песнике који су се запу-тили према пожељном стваралачком развоју и размаху. Његов поглед је и дух окренут према Истини, као према девојци. Истина је потребна, иако горка она је лековита. Истина и ништа друго до Истина. Пут до ње води лествицама. Истина пали небесну свећу у човечијој тами, и показује пут. Истина је видовита, и зна оно, што су многи корисни и употребљени песници заборавили. Кроз истину небо гледа у песника; кроз њу песник може видети небо. Тодоровић је син живота, У гробној непокретности свега, он брани Живота ГОЛО слово. Овај песник зна шта је делање нечистих духова у човеку. Произвођење болести у унутрашњем човеку, и у спољашњем. Овај песник је видео шта је у ствари прави узрок пропадања и нестајања.

Србија је болесна од греха. “Грех је семе болести. Семе греха расте бујно као коров”. Догађају се невероватне ствари; поједине истакнуте јавне личности, из дана у дан надмашују голубе превртаче. Тодоровић је човек и песник који сања о победи над нечистим духовима, од којих долази грех. Овом најновијом књигом, Тодоровић је близу Прве победе, а испред њега су оне друге три. Говорим о Нечистим духовима, језиком богослова, јер их сусрећем, и у забитим селима, у пустоши, и у тишини градова****. (“Нечисти духови представљају неку моћ само према земљи. Небо на њих гледа као на унапред савладане злом својим. Кад се домаћин појави у својој њиви, лопови беже ка огради и траже отвор да изађу”, Велимировић, Молитве на језеру, Досије, Београд, 1998, 105).

============================

* Просвета, Ниш, 1997. 110 стр.
** Углавном су то песничке књиге Теренска свеска, БИГЗ, 1993, Испис таме, 2 Апостроф, Београда, 1994.Сванућа, Деметра, 1994. Књажевац.
*** У теоријскокњижевној и критичарској пракси термин “верзија” још није постао чврст термин (врло често се замењује терминим варијанта, редакција). У фолклористици верзијом се означава варијанта, или круг блиских варијаната према другим таквим круговима истог мотива. Под верзијом се у новије време подразумева прерада књижевног дела било у ком облику и било од кога актера (аутора, редактора, цензора и сл. ). За проучавање стваралачког процеса једног писца најзначајније су ауторове верзије једног дела.
*** Реторика председничких кандидата, и на ТВ екранима, и на трговима Вршца, Новог Сада, Пожаревца, Зајечара, и на билбордима, и на зидовима, срачуната је; демократска, само-рекламерска, понекад одурна, као заборав и тмуша, тмуша гласова. Коме дати свој глас, коме указати своје поверење? Није ли ситуација помало апсурдна, да не кажем тежу реч: нема могућности за прави избор; опет треба изабрати не оно право, потребно, већ мање зло. Саслушао сам представљања неких кандидата председничких; учинило ми се да су најразложније и најразборитије представљали своје програме, баш они, који у тренутној политичкој констелацији нису имали никакву реалну шансу. Такав је, рецимо, Господин Лалошевић. У намери да своје читаоце што боље упозна са програмима председничких кандидата “Политика” се обратила свим кандидатима на изборима за председника Републике Србије понудивши им да на истом простору одговоре на пет истих питања. Тако је два три дана, пре него што сам прочитао Тодоровићеву најновију књигу, београдски најтиражнији и најстарији дневник, објавио – одговоре Томислава Лалошевића, кандидата Групе грађана. Први пут сам за тога господина чуо, дакле, захваљујући споменутим новинама. Један сасвим политички непознат човек у српској јавности, добио је шансу да изнесе на видело, оно што су други кандидати некако заобилазили, или о чему су говорили немушто. Неко ће се можда питати с правом – какве везе и да ли постоје између најновије Тодоровићеве књиге и “програма” Господина Лалошевића? Никакве директне везе не постоје, наравно; ја их успостављам својим размишљањем (индиректно).

– Шта ћете прво предузети ако будеге изабрани за председника Србије?
– Главни задатак председника (најважније овлашћење) јесте да од владе тражи извештаје о стању у појединим областима и њеним погледима на путеве консолидаиџје и развоја, како би у јавности и код друштвених чинилаца (политичких партија, универзитета, синдиката, националних група, регија и конфесија) омогућио проверу и обезбедио усаглашавање (и интересно и експертско) да се потенцијални конфликти и сукоби интереса решавају демократским механизмима мо-дерне државе на основу Устава и закона, а не као до сада да влада решава веома значајна питања за грађане и државу одлукама (често по хитном поступку) које не би добиле већину у Скупштини, не питајући никог.
-Имајући у виду уставна овлашћења председника Републике, шта би били ваши главни задаци на тој функцији?
– Већ сви знају да је прошлост избацила на историјску сцену протагонисте национализма, сепаратизма, српског унитаризма, идеје “велике Србије”, национал-социјализма, црног клерикализма и МНОГО чему још, уназадивши Србију у сваком погледу. Дилема је за обичног човека да ли је наступио тренутак да се окрене интегрализму. Нагомилано неповерење због зала која смо доживели држи ту тему још затвореном. Надам се и верујем да се она полако отвара, а програм за који се залажем ће то потврдити. Србија располаже стваралачким снагама које ће препознати њене стварне интересе, а то су демократизација и развој.
-У чему су главне вредности и снага Србије?
-У економском погледу то је геополитички и стратешки положај Србије. Земљиште и вода са 5,7 милиона хектара ораница и пловним путевима.
Више од десет милиона становника, као тржиште. Људски потенцијал, створени ресурси, дијаспора. Немогуће је све побројати а да се нешто не пропусти.
Потребно је да се, онако како се то ради у свету, вредности и снага Србије претворе у капитал који, ако се будемо придржавали светских правила (како то користимо), сам доноси и ствара нову вредност. То су наше вредности и снага које се могу увећати стављањем свих ресурса у функцију капитала.
Када највећа вредност и снага Србије буде постала њена производна моћ у сваком погледу, што је у основи свих мојих залагања и тимова који заједно са мном на томе раде, Србија ће се наћи у реду најразвијенијих земаља Европе. Замислите снагу и богатство Србије у случају да се отклоне блокаде које намећу отуђени центри моћи израсли на несрећама народа и грађана Србије, а да се активирају ресурси као што су универзитет, незапослени, дијаспора, избеглице, привредни системи, пољопривреда и друштво, барем толико колико је то било у периоду од 1960. do 1980. године.
-Које су кључне дилеме пред Србијом данас?
– Платформа за решавање свих питања у Републици јесте Устав. Важећи устав, донет таласом “антибирократске рево-луције”, игнорише мултиетничност, мултикултуралност и уо-пште сложеност Србије као државе.
Сваки застој у отпочињању уставне реформе значи изневеравањје наде свих грађана да ће моћи да уреде своју државу као модерну републику у породици европских земаља и свету. Да би устав одсликао интересе и жеље свих грађана највише што је могуће, он мора бити донет у уставотворној скупштини која ће, након демократских избора, бити израз политичке стварности Републике.
Наравно, то је сложен посао и потребно је све учинити да се отклоне препреке које у име демократије постављају центри моћи настали у периоду “антибирократске револуције”, ратном окружењу, условима санкција и херметизованости, као и монопола који су из свега тога проистекли. Једини пут пресецања сталног кризног жаришта јесте уставна реформа кроз коју се мора уважити политички и сваки друш плурализам Србије, али истовремено и монолитно опредељење грађана да новим уставом створе услове да Србија заиста буде демократска и просперитетна.
-Какав је ваш предлог за решење сгатуса Косова и Мегохије?
-Још нема услова за утврђивањје коначног политичког статуса Косова и Метохије, али се решење мора тражити у оквирима Србије и Југославије и моделу Пакта за стабилност југоисточне Европе. Космет као аутономна демократска заједница, која ће омогућити заједнички живот свим националним заједницама и њихову равноправност, економски и културни просперитет свих грађана, једино је решење.
У овом тренутку тамо је приоритетно да се обезбеди доследно спровођење Резолуције 1244 СБ УН, а посебно да се онемогуће национални екстремизми, обезбеди лична и ко-лективна сигурност свих грађана и брз повратак свих прогнаних и избеглих лица. Уважавајући потребу за прелазним решењем, логично је увођење локалне самоуправе за Србе, Црногорце, Горанце, Турке, Роме и друго становништво. Органи локалне самоуправе требало би да имају посебна овлашћења у комуналним пословима и инфраструктури, јавној безбедности, судству, извршавању казни, основном и средњем образовању, образовању одраслих, здравству, функционисању културних установа и заштити и одржавању.
То, дакле, каже, Менаџер и економиста. Томислав Лалошевић (44) рођен је 2. марта 1958, у Чортановцима. Школовао се у Новом Саду, а дипломирао маркетинг на Универзитету у Висбадену у Немачкој. Звање доктора стекао је на Интер-националном отвореном универзитету у САД, а титулу ака-демика Руске академије наука добио је 2001. Председник је међународне компаније “Брунсвик груп” која се бави улагањем капитала, берзанским трансакцијама и осигурањем у више земаља света. Није познато да се до сада бавио политиком нити да је био активан у политичким партијама на нашим просторима. Први пут учествује на изборима за председника Србије, а кандидат је групе грађана. Ожењен је и има две кћерке. – Ј. В.
Господин Лалошевић испричао је један добар виц. Негде у Војводини ових дана, дошли су утицајни људи и познаваоци и креатори данашње економије код неког домаћина, који је имао две краве – једна је давала 30 литара млека, друга пет, али је морао да прода једну. – Коју, Господине, да продам? – Ону што даје само пет литара! – А зашто ви онда продајете цементару, краву која даје тридесет литара млека?
Лалошевић, наравно, нема шансе да буде изабран за председника Србије. Ни глумац Бата Живојиновић. Ни Војислав Шешељ. Ни Вук Драшковић. Ни Бане Ивковић. Ни оба генерала ВЈ. Ни онај вајар, што је својевремено радио као припадник УДБЕ…
****У поштанско сандуче су ми јуче убацили овај летак : НАЈБОЉЕ ЗА СРБИЈУ Мирољуб Лабус ПРЕДСЕДНИК ЗА СВЕ. (На другој страни летка, у боји, наравно, све сами “духови”) Хоћемо председника који ће радити за све грађане Србије, а не само за своју партију! Млађан Динкић, Ђорђе Балашевић, Божидар Ђелић, Душан Ковачевић, Горан Паскаљевић, Борис Беговић, Небојша Брадић, Светлана Велмар Јанковић, Милена Дравић, Радослав Петковић, Војин Ћетковић, Владимир Гоати, Богдан Диклић, Милан Пајевић, Брана Прелевић, Предраг Марковић, Зоран Цвијановић – предлагачи Мирољуба Лабуса за председника – група грађана Најбоље за Србију. Треба нам претседник који је способан да од Србије створи економски јаку државу и да нас што пре уведе у Европску унију”.
Сви потписани су Бивши људи. Употребљавани према временима и приликама. Тодоровића нема на том списку. Јер поглед истинског песника је усмерен, данас, у другом правцу: према оном бездану из кога куљају нечисти духови! Велики песници, јуче, и данас, прихваћени и неприхваћени, велики су усамљеници, они су изнад лобирања, политике и политичарења, борбе за голу власт и голема имања. Много је већи број нечистих духова, него песника. Међутим, треба се подсетити ових речи: Више их је, МНОГО више је нечистих духова него чистих. Јер су они немоћни као сенка према чистим духовима. И удружују се у легионе против једног чистог духа, против једног девичанског духа. / Највише се множе у трулежи, а најсилније нападају на девојку, – на све оно што представља девичанство у телу или души, у мушком или женском, у уму или у срцу…”

___________ Напомена уредника:
Ови текстови су писани и објављивани у часописима, који су се, на жалост, у међувремену угасили! Неки су писани пре шеснаестак и више година. Неки од тих текстова су ретко прештампавани, углавном у књигама симболичних тиража. Понеке сам и заборавио, Тодоровић ме је на неке од њих подсетио, колико јуче својим писмом из Трешњевице. ( „Трешњевица, Васкрс, 2014.
Драги Мирко,

овај текст “ У спомен на палму…” је, мним, штампан у Заветинама, 2002. са сијасет штампарских грешака. Сређујћи текстове о мом узалудном књижевном раду, за књигу, мислим да уврстим и њега. Исправио сам словне грешке, прочитао пажљиво, и видим да је текст “актуелан” да у њ има жара што одржава ватру мојих стихова и потврђује честитост твоје намере да о томе пишеш, да се кроз моје стихове обратиш читаоцима, мени, и себи напосе. О томе је на свој начин казивао мој земљак А. Ристовић, писац предговора у збирци “Сванућа” којег Ти у тексту помињеш.
У нашем времену поезија ми се чини више но икад потребна људима, како је то вазда бивало у историји, људима суоченим са негативним силама које су окренуте против њених основних и општих својстава: емоција којима осмишљавамо своје свакодневно живљење и маште којом дограђујемо јад, беду и величину тог живљења. Ако нас поезија и не учи како да живимо, она нас учи како да постављамо питања. Поезија, ма у којем времену, пита се не само о сврси свога говора, него и о томе ко то говори у нама, кроз нас, обраћајући се другом и покушавајући да покаже како тај други заправо јесмо ми сами. (Александар Ристовић) )

Kamera otkriva tajne slike

Featured

Ознаке

NA pitanje da li se ispod slojeva boje monumentalne slike Bože Ilića „Omladina gradi prugu“, u Železničkom muzeju, možda krije neka druga kompozicija, pokušali su u četvrtak da odgovore stručnjaci Centralnog instituta za konzervaciju iz Beograda. Tačnije, misteriju je rešavala specijalna infracrvena kamera koja „zalazi“ pod slojeve boje, tako da ih ne ošteti. Pod „dirigentskom palicom“ Vanje Jovanović, šefice odeljenja za konzervaciju slika CIK-a i fizičara ove ustanove Joakima Stribera u četvrtak je upriličen taj svojevrstan „safari“.
Moglo se pretpostaviti da Ilić kao državni, socrealistički slikar nije oskudevao u materijalu, pa nije bilo potrebe da na istom platnu radi dve slike. Tako da druga kompozicija u četvrtak uveče nije pronađena. Ipak, otkriven je način „rađanja“ ovog dela. Dominantan deo slike, na kome omladinke guraju vagonete pune kamena, očito nije bio dovoljno „impresivan“, pa je kamera otkrila da u levom delu kompozicije pejzaž naknadno „naseljen“ omladincima koji pijukom razbijaju stenu!

– Prilikom ispitivanja Lubardine slike kod nas u Centru, kamera je otkrila i da je slikar, da bi dobio određenu crvenu boju, koristio dve različite vrste pigmenta – objašnjava Striber i ukazuje na niz mogućnosti koje moderna tehnologija može da ima i u odgonetanju slikarske tehnike naših umetnika.

Pohod stručnjaka CIK-a Železničkom muzeju bila je prilika i da se isproba čišćenje kamenih spomenika laserom proizvedenim u Milanu, novom alatkom ove kuće. Konzervator za kamen Milena Jovanović isprobala je instrument na velikom kapitelu koji je u Muzej stigao posle zemljotresa u Skoplju 1963, a do tada je bio deo tamošnje železničke stanice…

– Zahvaljujući uputstvima Joakima Stribera naš laser, za razliku od drugih u Evropi, ima tri talasne dužine: infracrvenu, zelenu i ultraljubičastu. Svaka služi za čišćenje određenog materijala. Infracrvena je između ostalog za kamen, zelena za lakove i papir, dok ultraljubičasta može da skida lišajeve sa kamena, drveta – objašnjava sagovornica.

Četiri kvadratna centimetra kapitela očišćena su za dve sekunde. Hemijskom metodom i uptrebom kompresa to bi trajalo dva sata.

– Dok čistim laserom imam potpuni uvid u proces, pratim svaki pomak, a ranije kad je deo koji se čisti bio pod kompresom stručnjak ne vidi šta se zbiva, pa da bi pratio proces mora da skida kompresu svakih 15 minuta i da vidi kako proces teče – kaže Milena Jovanović.

ALAT I OBRAZOVANjE

NIZ poslova koje čeka stručnjake Centralnog instituta za konzervaciju, sa novim alatkama, će brže i bolje biti obavljen. Ali…

– Sav taj savremeni „alat“ ne bi bio na korist zaštiti spomenika da mi isto toliko ne ulažemo u obrazovanje našeg mladog kadra – ističe dr Mila Popović Živančević.

Kamera otkriva tajne slike | Kultura | Novosti.rs.

A šta li se skriva ispod ove fotografije?

Jezero na Radanu (Fotodokumentacija Zavetina, decembar 2013, M. Sok.)

Jezero na Radanu (Fotodokumentacija Zavetina, decembar 2013, M. Sok.)

Први сусрет чланова групе ЗАВЕТИНЕ Запис

Featured

Ознаке

Трајање Сајма књига: 20-27. октобар 2013.Радно време Сајма књига: 10:00 – 21:00.Цена појединачних улазница: 250 динара.
__
Један од знакова препознавања Београда је, између осталог, и – Београдски сајам књига.

Зекхајмова, која је у Београду боравила током деведесетих година, када је, припремајући материјал за књигу, истраживала све о животу Милеве Марић и њене породице, говори о позитивним променама у Београду, које су према њеном мишљењу, и те како видљиве у последњој деценији.
– Приметила сам да је Београд другачији у односу на све моје претходне посете. Тада сам схватила да је реч о књигама. Сајам књига је највећи културни догађај у Србији и без сумње у читавој Југоисточној Европи. Сви хотели су били препуни страних издавача. Луксузни ресторани попуњени до последњег места. Рекламе за књиге су преплавиле улице – пише Зекхајмова.
(Београдски сајам књига у часопису „Poets & Writers“, петак 10. мај 2013, видети више: http://www.beogradskisajamknjiga.com/system/sr-latin/home/newsplus/viewsingle/_params/newsplus_news_id/19168.html )

Управник „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ и гл. Ур. Књ. часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ Бела Тукадруз (алиас М. Лукић) , човек који верује у другачији Београд и другачију Србију, у различитост, позива, пре свега, чланове Групе ЗАВЕТИНЕ Запис

Голубац, Стари град, Пристаниште: Бела Тукадруз (лето 2013, снимак Иван Лукић)

Голубац, Стари град, Пристаниште: Бела Тукадруз (лето 2013, снимак Иван Лукић)

да нађу времена током београдског Сајма књига 2013. и сусретну се и лично упознају и поразговарају о новим корацима и сасвим изгледном штампању на папиру следећег новог броја часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ до краја ове године у респективном тиражу.
Замолио бих све оне који долазе на Сајам – из унутрањости Србије, или из иностранства, а и лично су заинтересовани за сасвим неформални сусрет, да се јаве на време, тј. најкасније до 19. октобра 2013. године, ради планирања сусрета…

Контакт:
Мирослав Лукић
БЕОГРАД РАКОВИЦА
Сердар Јанка Вукотића 1/13

+381 65 30 06 950
Звати између 11-14 часова у току дана, по средњевропском времену

Е-маил miroslav7275@gmail.com

Deset godina od smrti Federika Felinija, majstora filmske fantazije i snova

Featured

Ознаке

STID
FELINI je tvrdio da nikada nije gledao nijedan svoj film u nekoj javnoj sali: „Obuzelo bi me nepodnošljivo osećanje stida da sam negde sedeo zajedno sa publikom. Osećao bih se vrlo neprijatno, kao osoba koja ne želi da zatekne svog prijatelja kako radi stvari s kojima se ne slaže“, objasnio je jedan od najvećih umetnika i intelektualaca.

Мост,zavetinein, Pek, Zvižd, Pogled sa moje buduće kule (snimak Ivan Lukić, leto 2013)

Мост,zavetinein, Pek, Zvižd, Pogled sa moje buduće kule (snimak Ivan Lukić, leto 2013)


MOJI filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. Jer, za mene je pričanje jedina igra koju vredi igrati, govorio je Federiko Felini, jedan od najvećih italijanskih reditelja i scenarista, koji je svetskoj kinematografiji ostavio dela koja su ga svrstala u najveće majstore fantazije i snova.
Felini je rođen 1920. u Riminiju, gradu u kome je, po predanju, prešavši reku Rubikon, Julije Cezar „bacio kocku“. Umro je 31. oktobra 1993. i ove godine Italija nizom raznih manifestacija obeležava dve decenije od smrti svog velikog umetnika i intelektualca. Četvorostruki oskarovac u kategoriji najboljih filmova izvan engleskog govornog područja, kao student izdržavao se baveći se glumom i novinskom karikaturom, a posle ženidbe glumicom Đulijetom Masini 1943, koja je postala i njegova filmska muza, započeo je saradnju sa slavnim rediteljem Robertom Roselinijem, i to na pisanju scenarija.

Felini je kao scenarist zajedno s njim potpisao i jedno od takođe kultnih ostvarenja „Rim, otvoreni grad“. Kao reditelj debitovao je 1950. filmom „Raskošna svetla“, u vreme kada su ratne tragedije pomalo već zaboravljene, kada se stvorio optimizam blagostanja sa svojim, tada još teško prepoznatljivim zamkama. Tematika i problematika neorealizma, koja je bila na socijali, postupno se premeštala ka psihološkim sadržajima, i taj filmski trend, čiji je najistaknutiji predstavnik upravo Federiko Felini, nazvan je neorealizam duše.
Felinijeva opsesija postale su iluzije, čovekova zaokupljenost materijalnim i ispraznim, gubitak ljudskosti i vrednosnog smisla života, pa je već svojim drugim filmom, „Ulica“, 1954. dobio i prvog Oskara. Tokom karijere još tri puta dobijao je najveću američku filmsku nagradu – za „Kabirijine noći“ (1957), autobiografski film „Osam i po“ (1963), i „Amarkord“ (1973), kojim se „vratio“ svom rodnom gradu i detinjstvu. Ipak, planetarnu slavu doneo mu je „Sladak život“, film sa Anitom Ekberg i Marčelom Mastrojanijem u glavnim ulogama, koji je pre 53 godine očarao bioskopsku publiku širom sveta i postao nešto više od filma – mit koji i danas traje.

Petog Oskara Felini je dobio za životno delo, a uručen mu je 1993, nekoliko meseci pre smrti. Režirao je 20 filmova, a istoriju svetske kinematografije zadužio je remek-delima, među kojima su i ostvarenja „Satirikon“, „Rim“, „Grad žena“, „Klovnovi“, „Kazanova“, „Plovi brod“, „Đulijeta od duhova“, koji je posvetio svojoj ženi. Pored „zaštitnog znaka“ njegovog jedinstvenog, neponovljivog dara, tu je i kompozitor, i njegov prijatelj Nino Rota, s kojim je sarađivao u gotovo svim svojim filmovima:

„Ima jedna faza u radu koju najviše volim“, pisao je Felini. „To je svečanost, nastajanje muzike i snimanje. Nino Rota! S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim i tom delu. Međutim, van posla, ne volim da slušam muziku. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz koje si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, kao i svaka lepota ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna, i da te boli. Ali eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli, i to me nekako teši.“

Federiko Felini

ŠTA BIVA KAD SE ODRASTE?

KADA je imao samo 12 godina, Felini je pobegao od kuće i priključio se putujućem cirkusu. Ogromna radoznalost deteta i taj svet cirkusa ostali su kao fascinacija i u njemu, i u njegovim filmovima:

„Mnogo me nervira taj moralistički cilj da se odraste… Šta on zaista znači? I pod pretpostavkom da je moguće odrasti šta, dakle, biva kad se odraste? Da li ste ikada sreli odrasle? Ja nisam. Doduše, možda odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja“, govorio je veliki filmski mag.

SMISAO ZA FANTAZIJU

FELINI je ostao upamćen i kao vesnik novih, revolucionarnih ideja iz šezdesetih godina 20. veka – poveo je opštu pobunu književnika, filozofa, sineasta, studenata i stvaralaca nove generacije pop i rok muzike protiv puritanskog, učmalog i konzervativnog italijanskog društva iz pedesetih godina.

„Moja generacija proživela je detinjstvo puno zabrana, prinuda, tabua… Ali, naša radoznalost i fascinacija nepoznatim bile su neokrnjene. Imali smo smisla za fantaziju, i to je ono što je spasavalo naše živote“, objašnjavao je Felini.

Deset godina od smrti Federika Felinija, majstora filmske fantazije i snova | Kultura | Novosti.rs.

Став, разлози…

Featured

Ознаке

Б. Тукадруз (пролеће 2013, снимак Иван Лукић. Не сме се преузимати без дозволе!)

Б. Тукадруз (пролеће 2013, снимак Иван Лукић. Не сме се преузимати без дозволе!)

….Ми нисмо имали Бјелинског, већ Скерлића, и З. Мишића…Многи су се наши тзв. еминентни критичари испилили у комитетима једине партије, и сви су имали иза себе моћ те партије. У књижевности је тешко направити каријеру на подвалама. Међутим, то се догодило у српској књижевности; то се догађало безмало кроз читав минули век! Велика је подвала да смо ми имали некакву другу књижевност до јуче, осим бирократске. Винавер ју је описао, али се тај Винаверов есеј и данас не прештампава!
И после свега о Вођи Јосипу Брозу Титу, ни до дана данашњег, ни у Југославији, што је било толико очекивано, ни у свету, није се појавио ваљанији књижевно – социолошко – психолошко – антрополошки есеј – зашто? Да ли зато што су фарисеји, садукеји и књижевници на време онемогућили и кастрирали српског Дантеа?
Фарисеји, садукеји и књижевници – бринули су се за живот свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући, и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип савремених српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада. Тај додатак је: храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом правдом, јер би им се онда и све остало додало. И пошто нису били спремни за исконски православни подвиг, многи су остали бесплодни, бесмислени, беживотни, сушила им се душа, распадала, атомизирала, расипала, и они су оболевали и одлазили прерано, изумирали, док нису умрли у целини, без остатка…Јер као што лоза не може родити сама од себе, ако не постане на чокоту, тако и писци, које сам читао и познавао, нису могли да роде пошто нису били у Богу. Јер Бог је чокот, а људи и писци лозе… Европски човек. Српски европски човек. Богослов Поповић, знао је судбину српске културе и српског човека. Баш зато што је Србија на опасној вододелници две културе, зенице српске душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек?
„Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне душе и у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане непролазна, од неславне – славна, од смртне – бесмртна, од временске – вечна, од човечне – богочовечна, онда изаберите светосавског Богочовека…“
Српски комунисти, потомци руских бољшевика, дали су одговор на питање српског духовника; изабрали су европског човека; наметнули су европског човека и пакао. „Култура“ српска друге половине ХХ века није православна култура, богочовечанска; она не почива на личности Богочовека Христа. У њој се Бог потцењује на рачун човека, и човек на рачун Бога. Ту, природно, никад није постигнута идеална равнотежа нити остварена савршена хармонија између Бога и човека!…
_________ Из једне од Бела Тукадрузових књига (часописно издање, фрагмент)

ОБАВЕШТЕЊЕ

Featured

Ознаке

Заветине не престају да буду мрестилиште нових иницијатива. Пре неколико година покушали смо да обновимо једно старо добро друштво – Друштво СУЗ, удружења грађана, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитета Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре седам деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво. Ново, баш овакво удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама настоје да институциализују своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво СУЗ не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватили Правила Друштва. Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу;и више него што могу.Та идеја није остварена, али једна друга јесте – оснивање «Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис…»
Свако може да буде члан Групе ЗАВЕТИНА ако су култура, поезија,уметност, музика и филм, свет без граница, друкчији свет, његов свет.
Пријављује се под пуним именом и презименом, са потпуном кућном адресом. Да би неко публиковао своје радове у најширем смислу речи на локацијама “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ” потребно је да буде члан Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис – почев од 1. новембра 2013. године. (Дотле има довољно времена да се сви заинтересоани пријаве).
Чланство у овој Групи је бесплатно, осим ако се чланови договоре временом да дају чланарину и да финансирају непрофитна уметничка издања, пре свега -поезију,есеј, најугроженије врсте у Србији.
Чланови Групе ЗАВЕТИНЕ могу објављивати и под псеудонимом, на локацијама Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, ако то желе и ако њихови текстови буду прихваћени за публиковање, али – је обавезно доставити главном уреднику право име и кућну адресу!
Чланови Групе ЗАВЕТИНЕ добијаће на личну адресу бесплатно “Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ”, као и поједина дигитална издања Заветина. Чланови Групе ЗАВЕТИНЕ могу установити Касу узајамне помоћи за издавање штампаних на папиру дела појединих најугроженијих писаца.
Велики је број аутора који су последњих десетак година сарађивали у Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ, не учланивши се у Групу ЗАВЕТИНЕ. Њихове прилоге нећемо брисати ако се не учлане у Групу ЗАВЕТИНЕ до 1. новембра 2013, али убудуће неће моћи да публикују своје рукописе, или прилоге друге, на локацијама Сазвежђа Заветине (док се не учлане).

Обавезно је, за чланове Групе ЗАВЕТИНЕ: Запис да наведу уз своју интернет адресу, пуно име и презиме, пуну кућну адресу, и псеудоним (за оне чланове који желе да своје радове публикују под псеудонимом).
Чланови се пријављују на следећим адресама:http://my.opera.com/community/signup/ , али, мање вичнији могу и на новопокренутој локацији https://zavetinein.wordpress.com/about/
Ко не прихвата ово Правила, не може се придружити Групи ЗАВЕТИНЕ: Запис!
За све остало, што није јасно слободно контактирајте најстаријег члана Групе.
Као што смо и навели у последњем писму упућеном једном ширем кругу пријатеља у Србији, на Балкану, Европи, Америци, Азији, Русији, Аустралији, „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ ће наставити са излажењем тек средином септембра 2013.. Дистрибуираћемо га редовно само члановима Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис. И то је један од додатних разлога да пожурите са пријављивањем у споменуту Групу, уколико Вас то, наравно занима.
У међувремену, публиковаћемо само примљене текстове чланова Групе. Не и нечланова…
Ускоро излази и први број књ. Часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ (крајем августа 2013).
Овај број ће делимично бити доступан за нечланове на лоакцији „Људи месечеве светлости“, члановима Групе ће бити дистрибуиран у целини, без надокнаде…

path3336

подвлачење црте

…Писано, крајем новембра 2015. године у Београду. – У суштини, није се успело са оснивањем  Новог Друштва СУЗ. – Показало се . ни оснивање Групе Зз није превазишло ону стереотипну комуникацију једосмерног карактера – Уредник „Заветина“ – чланови, где се уредник сводио, временом, на неку врсту  неофицијелног секретара и објављивача чланова Групе Зз, које је, на жалост, морам то приметити, више занимало објављивање од оснивања Новог Друштва Суз. Требало ми је доста времена да се суочим са том чињеницом и да пожалим и примљеним и потенцијалним члановима, да се сами организују, да иоспоље мало више иницијативе, и да потраже неког другог издавача, агилнијег од мене. А ако којим случајем дођу до зверења да таквог нема, нека покушају да измисле или сњтворе неког новог Гецу Кона, Бог да му душу прости. Дакле – финито!   – М. Л.

 

ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА (одломци) / Белатукадруз

Ознаке

ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА
(одломци)

Пецајући на Пеку (мај,2017)

Глава 7

(Поцепано 6 претходних страница)

Рајска слика, планинска, непоновљива: сенке
дрвећа Умочиле шапе у провидно огледало
блиског шумског познаника.

Љубавни троугао: Моара парасита, раките,
липе. Напуштени рудник, коров, коприве,
купине. Сазреле, сочне, црне као крв.
Пуста воденица. Стабљике обавијене
Густим зеленим маљама. Кристална секира
тишине Кружи заједно са копчевима ваздухом
устрепталим. Трула вегетација што се распада
ко стрв. Кад погледам преко Пека:
Сунце читаве групе Врхова брдских премазује
слојевима Попут оловносјајне прекрупе…

Глава 8

Реченица : Зашто се сусретати са људима
И обнављати старе везе? Поново ми се намеће
Затреперио је предео из детињства
Преливен уљем као грах. Осетио сам укус
једног ручка Усред стрњике под трешњом,
чије је увијено Румено лишће посуо неки сиви
јулски прах. Поглед с висине брегова у
даљину у долину
Спарно поље, титрава железничка пруга,
Титрава железничка станица.
Горуни начичкани скакавцима што се
надмећу И као да подстичу косце и мобу на
дуел…

Глава 9

Испречила се кућа блиске жене као непрелазна
река Положајем, балконом са расцветаним
мушкатлима И затвореним улазним вратима.
Дрвеће ме погледало с чуђењем као јуродивог
Који прича сам са собом кад се зауставих
пред балконом. Склонио сам се у хлад
дугих трепавица…
Јесте, ствари су се временом искомпликовале,
замрсиле, али треба их одмрсити
с а д а ! Привидан је – уверен сам – мир
околни Приврженост извесним стварима и
пределима Лучи равнодушност за све друго,
остало. Подрхтавају сенке на чаршавима
столним…

Глава 10
Јесам ли ли у стању да успоставим
Редослед? Да препознам? Да се не прекине
нит? Да сачувам бит?
Сто за којим смо ручали,
Плажа на којој смо се купали,
Постаја на којој си последњи пут
Узвикнула моје име, Лепотице.

Вожња шинобусом, тунели;
Па онда залазак, беле куће низ реку.
Мој поглед замишљени што те
Прогонио, можда? Вин.
Брегови, дрвеће, куће – што су
Запловили као сплавови
У вечерњу маглу и недођин…

Глава 11

Волим напета осећања; ишчекивање –
Рекох кад је минула егзалтација:
Јата голубова више не слећу на мој праг…
Схватам смисао путовања, и не питам
Чему хватати возове?
Уткивати себе у збивање,
Упијајући сијасет различитих сензација.
Понекад немам с ким да поделим
Своја осећања (усамљен сам и очајан).

Поглед ми упија неку чудну светлост
Дифузну, ни сутоњу ни дању.
Не будимо присни и тривијални.
Јер дух сече као сатара на пању…

______________________________________
НАПОМЕНА УЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНИ РУКОПИС

Блезу Сандрару

Приликом снимања кратког документарног филма БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, случајно је пронађен један рукопис Белe Тукадруза, који се у целини публикује овде. Филм је дозвао нешто слично себи, што превазилази поезију буквално схваћену. Стендал је у своје време приметио да “поезија, la poesie, оно што се под тим изразом тада разумевало, – будалаштине које су писали сувремени му Французи, или их громко рецитовали са француских позорница, – да је поезија безвредна гњаважа”. “У томе се часу –према уверењу Е. Паунда – “уметност писања везала за прозу, и, током одређеног времена, важнији развојни процеси језика као средства за изражавање, дешавали су се у прози…”
Проза је потиснула поезију, превасходну уметност, затим је то учинио и филм.
Поезија је врло дуго била у затвору, из кога је покушала да изађе уз помоћ Сандрара, коме је Бела Тукадрузов случајно нађени рукопис и посвећен.
“То је духовни затвор. Уосталом сви песници које су у једном датом тренутку њиховог живота дотакли зраци извесне звезде, звезде Дирерове Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у контемплацију:она може постати бескрајно и смртоносно очајање које води у самоубиство или лудило, као што је то био случај са Жераром де Нервалом, или у необичне болести пред којима лекари остају збуњени, као што контемплација може довести и до највеће радости, а то се, сматрам мени догодило “. (1916)
БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, наслања се на Документарне филмове Сандрара, на њихову стваралачку тајну, на први поглед. А у ствари – Случајно нађени рукопис или документарни филм – доносе зоне преливања: незаборавне слике и неки благотворни ветар који распирује жар у пепелу, далеко од прапорака шугавог песничког стада, које и даље пландује, више од једног века, тетошено од тобожњих критичара > полицијских аматера и бирократа, што мере, премазују, узимају отисак као у криминалистичкој антропометрији, уводећи у своје провизорно књиговодство, телалећи и хвалећи кад им се суфлира да су највећи песници и уметници они што су најближе власти (свакој, било којој).
Зашто је Бела Тукадруз снимио овај документарни филм?
Зато да би најавио своје нове документарне филмове? Зато да би мртвом Стендалу бацио рукавицу у лице? Зато што…

Ова дворишна јела, зелена, иза мене, има гримизне одсјаје заласка