Ознаке

,

photo 

Ако занемаримо три програмске песме на почетку збирке, које су врло очигледно додате накнадно, другу књигу песама Радомира Батурана отварају снажни стихови песме „Кожа ми је велика“. Не само да ова песма има динамику која читаоца заинтересује већ на првим страницама,него је та песма више програмска него све три уводне песме заједно. Она у себи носи све оно штопесника Батурана буди и подстиче: побуну, бол и најаву промене. Он не седи скрштених руку и одговара онима који га обележавају, који га критикују, омаловажавају, нападају,злоупотребљавају, вређају: овде сам још увек и не повлачим се; ви сте пролазни, а ја и моја вера смо постојани.Поједине песме ове збирке се директно обрачунавају са оним што песника боли, пре свега са неправдама које остављају траг у сваком појединачном људском животу , али и са оним што боли Србе као нацију, јер судбина нације је судбина њеног појединца. Нови поредак обраћа се оним истим људима који су живели у старом поретку и очекује њихову покорну сагласност са силом. Барјаци оних који бране старе вредности, који бране домовину, а домовина је завичај, а завичај смо ми сами, ти барјаци, дакле, падају у гомилама као жртве револуције. Експонати у музејима се мењају сходно политичким претумбацијама, заставе срушених поредака заузимају своја места у музејском простору и све их чека иста судбина.

Свака крпа избледи

па и црвена

рече Пекић

И црвени и бели

једнако ће лоше владати

прорече Нострадамус

(Свака крпа избледи)

Има у овој књизи стихова бруталних и по језику, и по поруци, и по једу који из њих избија.Неким од њих, као на пример песми „Моја је земља ћуп-фирма била“, прозни облик би боље пристајао, јер изразима као што су жгадија и белосветски мангуп тешко налазим место у поезији.Али, та песма има два лица, и са два лица има два језика, а сваки има своје заслужено место, од којих доминира снажна и потресна метафора у следећим стиховима:

Они из венца оптужише дно

да их није чврсто држало

они из дна врат

да се није добро окретао

а уши нису будно прислушкивале

а горске очи мотриле

трбух их није добро хранио

Они из трбуха оптужише

оне са стране

да превише вукоше устрану

Чангризању краја не би

док им уши не заглунуше

и поотпадаше

а очи закрвавише

(Моја је земља ћуп-фирма била)

Батуранова поезија је ангажована на свим нивоима. Он се одређује национално („Србима је данас најпотребније / Србиње“), политички (песма „Поштована руљо“), географски (почев од наслова одељака који носе имена река у песниковом завичају, па до наслова једне од најбољих песама „Са Мораве и Мотаве“). Батуран у овој књизи јасно указује и на књижевне утицаје: Растка Петровића, Борисава Пекића, Васка Попу, али и јуначке народне песме. Утицај усмене књижевности видан је на неколиким местима. Песник користи осмерац, мада не у свим стиховима, у песми „Празнина безнађа“. Тужбалица „Дамарице зла“ звучи помало као народна тужбалица и вероватно је то и била песникова намера – да нас подсети на старе српске подвижнике и јунаке, да постиди њихове потомке, који изгубише „Косово / и книнско и равно“. Ова је песма плач над песниковим завичајем.

Песма „Укољица“ (укољица је стара српска реч која значи загрижена, љута особа, прзница или љутица) игром речи, коришћењем народних речи и изрека (терати мак на конац, тражити длаку у јајету) подсећа на најбоље стихове Васка Попе.

Песник је путник, далеко од родне земље, путник који свуда стиже и све постиже, али му срце остаје у Србији, између Мораве и Мотаве:

Са Мораве и Мотаве

дамарица стално бије

са Мораве рођеније

са Мотаве туђеније

…

Ој Мораво Нилу засађени

Ој Мотаво кампу залеђени

Све пребродих ил премостих

ал не могох уздах међу вама

(Са Мораве и Мотаве)

Цео један циклус песама носи назив „Самомрзитељи“. То је ангажована поезија, која је лако могла бити написана и у прозном облику и вероватно би јој таква форма далеко више одговарала. Ове песме су и порука, и гнев, и вапај, и поглед на однос света према Србима кроз векове, али и критика односа и стања у оквиру самог националног бића. За оне који прате Радетову ангажованост у српској заједници у Торонту, самомрзитељи ће их подсетити на самопорицатеље. Песник Радомир Батуран не штеди никога, посебно не оне које сматра нечасним издајницима својих корена.

Прегорни рад на одржању ћирилице, по коме је др Батуран познат у свом окружењу, и овде је нашао место. Песму „Ћирилаши“ завршава потресним стиховима: „Ћирилаши замукоше ил ишчезоше“.

Песма „Шах“ је метафора бесмисла рата, у коме неко невидљив, „из досаде и забаве“, вуче потезе, док пешаци гину за круну. Иако слутим да је и ова, као и остале Батуранове песме о ратном страдању, одраз сентимента који произилази из доживљаја српског вековног страдања, било би погрешно песму ограничити локалним догађајима и бојама. Она је универзална.

Људска кратковидост и немогућност сагледавања живота као непрекидне нити узрочно- последичних односа доводи до посебне врсте слепила, у коме су они над земљом (аутопутници) и они под земљом (гробљани) једнако оклопљени невидом и стога беспомоћни. Мртвима је „бар душа горе / a други душу и немају / Једни за друге не хају“. Једни друге не поштују, а ускоро ће, песник се прибојава, „бити једно / и на небу и на земљи“. Песма „Oклопници“, из које су наведени стихови, успешна је метафора људске природе која не види даље од себе и тренутног интереса.

Песме Радомира Батурана носе поруку. Често су критика социјалног стања, али и политичких прилика, као и цркве и њених представника. Односе се на конкретне догађаје, препознатљиве нама савременицима, најчешће не избегавајући имена појединица, држава, институција. У њима нема околишања. Све неправде се ломе преко леђа обичног човека, народа.

Свуда влада притворност, народ пати у глади, очају, страху, народ је поробљен и протеран, хапшен и убијан, народ је „разбољен“ и тако болестан „без наде умире“ (Притворност).

Циклус песама „Тишина и ларма“ обилује иронијом и подсмехом:

„Воки-токи нон-стоп / ради / у демократској / паради“

„Укинули смо Бога – сад укидамо човека / Компјутер је оба надбожио“

(Воки-токи)

(Компјутери и потрошачи)

Необично музикалне стихове песник нам нуди у песмама „Блаженство и бол“ и „Кожа ми је велика“. За ову другу је већ компонована музика.

Стална поређења и бинарне опозиције провлаче се кроз целу књигу: тишина и галама (Тишина и ларма), црно-бело бојно поље (Шах), живи и мртви (Оклопници), блаженство и одбол (истоимена песма).

Три песме се издвајају не само својом ангажованошћу, него и сличним ритмом и рефреном – урликом, који упозорава, прети, подсећа, а који је уједно и наслов сваке од ових песама: „Искон ће вам судити“, „Истина пре и после“, „Кожа ми је велика“.

Песник Батуран свој матерњи језик носи као амајлију у срцу. Српски језик је песникова заштита у добровољном изгнанству.

У дубровољном изгнанству остах

Оградих се слободом језика својега

Научих и туђе ал’ с чељади домаћом

глагољам Савом и Вуком и пишем Ћирилом

Од Искона

(Оградих се слободом језика својега)

Лирску природу песника највише видимо у циклусу „Искон“, у коме се он враћа у завичај, проживљава поново бол због губитка сестре (Сестра Боса умире), опустеле родне куће (Кућо моја оронула), запуштеног гробља, на коме почивају његови преци. Онај који сузама пише ове стихове далеко је од тих предела и људи географски, а срцем све ближе што је старији. Са сваком новом седом власи он прихвата неповратност младости (Седина у обрви) и даје себи заповест да на земљи из које је поникао сачува оно што је остало од предака (Гробље оградити) и подигне духовни кров над главама потомака (Цркву саградити).

Такви узвишени циљеви наговештавају више исконских, за завичај и претке везаних стихова у следећим књигама Радомира Батурана. А то је поље на коме се он најбоље сналази.
= Ауторка Душица Ивановић живи у Торонту. (Први пут објављује у „Заветинама“)