КАДА СЕ РОДИ ПЈЕСНИК /Ранко Павловић

Ранко Павловић , лични архив

КАДА СЕ РОДИ ПЈЕСНИК

Када се роди пјесник (или онај који ће то постати),
у свијету се ништа значајно не догоди.
Ако земљотрес продрма неки дјелић Планете,
то није због пјесниковог рођења
него Земља у својој утроби сређује оно
што је прије милион година остало несређено.
Ако који вулкан, послије дугог мировања,
приреди ватромет за радознале туристе,
то се Земља љути што по њој отварају нове ране.
Ако негдје започне нови рат, то је само зато
што је неки жедан генерал пожелио
још коју звјездицу на својим еполетама,
и с пјесниковим рођењем нема никакве везе.
У свијету се баш ништа ново не догоди
када се роди пјесник (или онај који ће то постати),
осим што листак на брези затрепери,
један птић из гнијезда крене на први лет
док његова мајка цвркутом оглашава ту вијест,
а лахор несташно залепрша прамичак косе
дјевојчице која се нада да ће баш тога дана
кроз дрхтавицу осјетити сласт првог пољупца.
Треба ли, пита будућа пјесма,љепша добродошлица
њеном творцу за долазак на овај свијет?

СЈЕНКА У ОГЛЕДАЛУ

Све чешће, док се бријем,
у огледалу се појављује сјенка.
Сивкаста, тек у наговјештају.
Витичаста, као лоза бршљана
што под прозором заводљиво
стеже младо стабло трешње.
И све више та сјенка са руба
огледала прелази у бору
на моме челу. Или се, можда,
из боре грана огледалом?

УЗАЛУДНА ПОТРАГА

Тражили су ме, бахати, данима и ноћима.
Улазили у стјеновите кањоне и пећине,
завиривали у мишје рупе и орловска гнијезда,
превртали мраморје и рили земљу под њим,
разгртали жар по предачким огњиштима.
Тражили ме у ријечима ненаписане пјесме,
на мјестима гдје се овјеравају тестаменти,
по стрништима гдје су гладне птице
позобале и посљедње зрно испало из класа.
Звали ме с планина именом и презименом
мог имењака и презимењака, рођеног исте
године као и ја, од истог оца и исте мајке,
али давно потопљеног у море носталгије
што заљускује унутрашњу страну моје душе.
Тражили ме и у себи, али ме нису нашли.
Тражили ме само зато да ми кажу
да су ме тражили, и нису ме нашли.
А требало је само да завире у моју душу
и у срце оне коју нисам престао да волим.

КАКО СЕ ГРАДИ КУЋА

Није лако саградити кућу,у којој ћеш,
сједећи са женом и дјецом крај топле пећи
за зимских вечери, причати приче пред спавање.
Прво треба отети комад земље од комшије
који је његов дјед давно отео од твог дједа.
Онда треба наћи велик камен станац,
па половину оставити за споменик прецима,
а другу половину уградити у темељ.
Када камен у темељу пусти коријен
и под њим се угнијезди добри дух чуваркуће
и кад из његових крвних жила шикну гране,
циглом од земље са завичајне њиве
зидај зидове са што више отвора за прозоре.
Зидове до вијенца када изведеш
и кад на њих кровне греде поставиш,
изнад куће засади шљиву, ону што рађа
пекмезом и ракијом, да о њене гране
вјешашљуљашку за своју дјецу.
А кров? Не треба ти. Не покривај кућу
цријепом већ погледима своје дјеце,
да имаш више свјетла и да сиближи небу.

ТРЕЋИ СВЈЕТСКИ РАТ

Нико са сигурношћу не зна
када је почео Трећи свјетски рат.
У некој лудој глави
сукобиле су се мрачне силе
и од тада љубав нема шансу.
Док се свуда око нас
постројавају легије безумља,
узимам унучицу на крило
и тихо јој шапћем, пазећи
да неће куршум у наша чела,
да све што бих јој рекао
губи смисао пред њеним
невиним погледом.
Кажем јој само
да за све ја сам крив,
јер у заносу љубави
родих њену мајку.

РАТНО ПЛЕМЕ

Из пећина, из непроходних кањона,
из дивљих шума, из праисторије,
ратно племе преселило се на булеваре,
у солитере, у академије наука,
на умне научне симпозијуме.
У миру се одупирало одумирању,
у рату планирало нове ратове.
Сада у космичким лабораторијумима
смишља бомбу која ће га вратити
у пећине, у непроходне кањоне,
у дивље шуме, у праисторију.

ПОВРАТАК

Негдје из мене, из тајанства,
дрхтав глас шапће: О, изгубљени,
врати се ватри која те гријала!
Не тражи је по литицама
и глечерима; она је у теби.
Окренув се на све стране,
привих крајеве огртача
око озеблог тијела
и кренух на далек пут,
под оклоп скрајнутог сопства.
И сама помисао на повратак,
ужди пламичак путоказа.

КУЋНИ МРАВ

Одавно се одомаћио.
Сићушан као и ја кад сам сам.
Радознао, живахан, неуморан.
Једе мој хљеб, пије мој сок.
У укрштеници бира поље
у које тек треба уписати слово.
У књизи најдуже кривуда
по краћем лирском стиху,
одгонета тајну метафоре
и не слутећи да себе одгонета.
Понекад је на мом јастуку,
крај главе пуне мисли,
да ме подсјети да још сам жив.
Сићушни жути мрав,
једини искрен пријатељ
који ме не напушта.
= извор: из нових рукописа аутора
Белешка о аутору: Ранко Павловић рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића, Република Српска. Живи и ствара у Бањој Луци.Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за дјецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.
Прву збирку пјесама Немир сна објавио је 1963. До сада је објавио четрнаест збирки пјесама, петнаест збирки приповиједака, четири романа, једну збирку есеја, књигу књижевних критика и десет радио драма за одрасле, затим седамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио игара за дјецу.
Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки, холандски, шведски и друге језике.
Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде Кочићева, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“, „Шушњар“, Подружнице Удружења књижевника Српске и града Бања Лука за књигу године, „Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“, „Веселин Маслеша“ и многе друге. Ове године додијељена му је Повеља Удружења књижевника Србије за животно дјело.
Видети више: Арт-Анима
Михољданска повеља