Aлександар Лукић

Александар ЛУКИЋ (1957 – )

Отац и син, Михаило и Александар Лукић, Мишљеновац, 2007 (из албума песника)

НЕБЕСКИ МАТАДОР

Орао на пољском путу черечи плен.

Запосео место где расте троскот
и где – где мравињаци
летња јара из прашине док трепери.
Антички призор. Победник приземљен.

Драма беше потпуна.
Набасавши у потпуност чина
трагизма земаљског постојања, застасмо.
Улога сведока намењена би песницима.

Изгледало је као да читав боговетни
живот тапкамо у месту.

Орао не попушта. Раширио крила
небески матадор, окупан летњим сунцем
подсећа на свеца обузетог праведништвом.

Раширених крила до последњег пера,
поправља гард. Небески матадор закликта
неколико пута као да прети.

Није одступио до последњег залогаја.

ПРЕСЕЧЕН ТУРСКИ ДРУМ

Планинска бујица пресече стари турски друм.
До бедема брежуљка развали пут – однесе насип,
саобраћајна веза између два света – потпис градитеља
би удављен у мутним таласима за једно преподне,
а са њим приде у јеци и ломљави оде туцаник,
окамењена кошуља саобраћајнице,
по царској заповести – кулуком насипане и набијане
вековима да пут буде што тврђи, за шине притегнуте о паоке
точкова путујућих каравана од Београда до Босфора.

Клоце стврднутих плоча прогута водена стихија
копита младих зебри у чељустима крокодила – трзају у ропцу.

Орах крај пута израстао уз сам брег
паде савладан напослетку. Његову сорту
донео је у кљуну црни гавран и испустио
у лету баш ту. Из златне мрезге коштуњавог плода ниче
горостас. А сад кад се природа узјогунила прекомерно,
да се последица мери са катастрофом народне буне,
стар и немоћан са лишћем и плодовима на грању лежи
изваљен и насукан наопачке окренут стотину метара
низводно имитирајући кишни амрел.

Жиле немоћног стабла ландарају ваздухом
рашчупаније од змијчића на глави медузе.

Неславно оконча веза између два села.
На некдашњем друму река већ
формира обалу од тона житког блата.

Помисао да је нит, како се може казати за пут
прекинута, кога данас растужује? Где ће се сусрести
различитости лепе у крајностима за истину очи у очи
бирајући најбољи поглед од себе за другог убудуће?

А. Лукић у Шпанији, Бургос, 2010 (из песниковог албума)

САЛАШ КРАЈ ТУРСКОГ ВИРА

Напуштена имања природа обликује.
Тик до пута којим се још увек може проћи
након брања липовог цвета опазисмо
неколико идеалних места за изградњу себичног музеја.

Понети неостваривом идејом
дођосмо, до пресахле јаруге –
погодне да са мало труда
неколико бетонских цеви спроведемо воду
из реке и порибимо млађом шарана.
Зграда велелепног музеја –
могла би бити саграђена на источној страни
овог забрана. Дотад нек остане у духу песника да чамује.

Садашњи живот ишчезава брже од белих
трагова на небу за млазним авионом што остају.

КОНЦЕРТ НЕКУЛТУРЕ

Отпад пластичних вампирџија
згомилан на спруду за поводњем
надувава подневно сунце.

Камара немоћних боца –
лешева са заштитним лицем
мултинационалних компанија –
крш људске некултуре.

Боце експлодирају јачином динамита.
Оркестар отпада музицира прасковима.

Бесплатан концерт у природи,
траје до вечери. А кад ноћ захладни
концерт наставља арију истим ритмом.
Пластичне боце се грче и шкргућу
притешњене једна до друге.

Публика отпада – у првом реду
татула широколисна попут муслиманских
верника клања трубама белих цветова
краси дивљу околину.

Песник Ал. Лукић у Москви, 2012 (из песниковог албума)

СРБИЈА ПО СРЕДИ

Бубашвабе послују у мраку.
Шушкају кухињом, миц – миц.
Медаље кућа приземљуша,
крах епохе иницирају, на блиц –
тресак грома, па пљусак мину.

Образ од шамара поцрвенео бриди.

Суочавање тзв. српске елите
са националним губитништвом
спаде на труд чишћења блатњавих
ципела смрдљивим ималином.

Кожа одбија да покаже сјај.

Чија је ово земља. Пресахле чесме.
Ужас сиротиње. Пагански обреди.
Рачун стигао адресиран познатом купцу:
емајлиран лонац – косовски поклопац.

Председник крње владе – заротиран зврчак
шиба у смеру узми све или ништа. До руба.
Другови и другарице, не ленчарите
потопиће нас јаловина. Маните причу.

Мој лични пример, узмите за узор.

Мува без главе – чему трља ножице,
пред кишу – силом прилика мотика – лутка
ономад клепана у ковачници СФРЈ-ота,
уместо напред, цима натрашке.

Кобајаги чува црвене патлиџане
привезане о коље под пластеником:
температура не јењава – крајност,
час топло, час хладно – проветрава
али не спасава, али не спасава.

(Из Необјављених рукописа, лето 2013)

___
ЛеЗ 0005212

_________ Видети више о Александру Лукићу

Књижевни лист ЗАВЕТИНЕ+