Марко Мирковић

Прашина

Србијом уздуж и попреко. На дан Велике Госпође. Бигрени водопади на Старој планини, детаљ. Фотографија Мирјане Соколовић !949), 2014

Дуго размишљам

прашина

све је прекрила,

и давно нестале трагове

и твоју некада огромну љубав

а сада маглу.

Ћутање ми даје снагу

да не видим слепило ,

прашина

све прекри

и ничег више за мене нема.

Певањем олакшавам изгубљену душу

прашина

за моје се срце лепи

жигоше пепео моје љубави

заувек затвара моје јадно срце.

Прашина

се шири целим мојим телом

моје лице бледи,

сцена светли

а завеса пада.

Прашина

на старом пешчанику

песак у њему

показују да је време стало

спустио се вечни мрак.

И после нас остаће само прашина.

= Марко Мирковић… „Живим у долини реке Ресаве у селу Плажану код Деспотовца, близу манастира „Манасија“, у коме сам се на своју срећу и крстио, то сам причао професору на факултету, јер сам баш ту тему о манастирима и поезији узео код њега за семинарски рад, и успешно одбранио, а највише од свега су му се допали стихови, које сам ја говорећи о манастирима цитирао, а писала су их велики Васко Попа, Стеван Раичковић и многи други. Код професора ме је највише фасцинирала лакоћа са којом је на занимљив начин излагао градиво и његова жеља да нас студенте научи хуманом, хришћанском понашању, “ Човек треба да поштује другог човека“ то је била његова жеља, да створи такву атмосферу у групи. И наравно неуморно залагање да редовно ажурира податке у књизи, скоро на сваке две године.
Поред писања поезије, прозе и критика, бавим се проучавањем историје свога краја и заборављених људи ( нарочито песника). И наравно у слободно време бавим се фолклором, волонтирам као уметнички руководилац млађе групе у селу.“ (О себи)

ЛеЗ 0005233