БАТУРАН, Радомир
Нити наде / Радомир Батуран. – Крушевац: Багдала, 1967. 59 стр. ; 21 цм. . (Савремена поезија)
ISBN 86-7067-041-X

НИЈЕМИ СМИЈЕХ

Нијеми смијех?
Смијемо се тихо и гласно,
смјешкамо и осмјехујемо,
притајено и слободно,
подмукло и отворено,
злурадо и добродушно,
подсмјехујемо и подњигујемо,
кикоћемо и арлачемо,
церекамо и грокћемо
и — развлачимо уста од ува до ува.

Нијеми смијех?
Само си ми се ти тако смијала:
нијемо, а глагољиво,
ледено, а зажарено…
Њежно ситно лице просуто у осмјех,
уоквирено дугачким праменовима…
Очи тужне, а насмијане.
Сузно сјакте, а маме…
Дошла незнанцу, а одбила љубав.

Нијеми смијеху!
Гдје си?
У болном сазнању да си изгубљен?
У вјетру што мрси косе?
У миомирису што драшка?
У пазуху?
У мирису зноја?
Двије знојаве плохе
Шире се недирнутим рајским вршчићима…

Нијеми смијеху!
У рукама уздигнутим у загрљају!
Прстију у коси!
Упокрету!
У дрхтају!
У усијаној свијести…

Нијеми смијех…
Вјетар, вјетар…
Мирис зноја…
Уздигнуте руке у загрљају…
Вјечно носим у сновима Нијеми смијех.

impresum

БРДА

Сједим на кршу.
У камењару. Природа свира серенаду у молу.
Вјетрине пушу. Овце блеје.
Кукавица кука.
Обронци Маглића у сјени,
ишарани снијегом.
Вучево у тами.
Само моја брда обасјана сунцем,
оивичена борјем страшног кањона,
чекају вече
пожудно ждерући сунце.

У СНОВИМА

Небо је у знаку стријеле,
небо у знаку путоказа.
О, небо наше, јужног камењара,
да л’ ме, можда, не водиш
пут нашег дома стара?

Мајка је у постељи.
Сестра и браћа долазе са сијела.
А отац стари, са шталом, по сокаку,
уставља краве, овце ваби.
Стићи ћу тамо? Само по мраку?

Још мало па ће поспати:
овце у тору. говеда у Омару,
драги моји у дрвеној кући,
а гаров стари, уз плас сијена.
С њима ће бити и моја сјена…

Слике са путовања, новембар 2014: Јужна Србија: Поглед са Вражјих стена близу Трговишта низ ток реке Пчиње

ЛАВРИ ПИВСКОЈ

Збори ми, драга лавро, на извору Пиве,
Збори вјечно.

УСПОМЕНЕ /

Не дај да запру гласи твоји
на ушћима многим.

Збори о наму предака мојих:
како очуваше благо у њедрима твојим,
како не посрнуше пред искушењима многим:
сектама, похарама, поплавама…
катаклизмама ратним.

И не сарчише ризнице твоје
и не просуше заборав
на знамење своје.

Пој нам, пречасни Саватије,
о Соколовима нашим, ктиторима предраге лавре,
који лучоношно крмарише безбудушчим Аргом
у брдима овим
и сачуваше нам народу свом.

Рисујте, златопрсти Козма и Страхиња,
по свијести нашој
да будно носимо предачки знамен.

Збори ми, драга лавро,
на извору Пиве.
Збори вјечно!
Не дај да запру гласи твоји
на ушћима многим.
= извор: Прва Батуранова песничка књига, Нити наде, стр. 9, 47-48, 50 (0ва страница је у књизи погрешно одштампана као 54. нап. ур.)